Dok u Vojvodini još merimo prinos po arima i nadamo se da će kukuruz preći dvadeset dinara za kilogram, Brazil mirno sprema žetvu od skoro sto devedeset miliona tona soje i kukuruza. To je više nego što cela Evropa može da pojede. Nacionalna kompanija za snabdevanje Brazila, poznata kao CONAB, objavila je prve procene za sezonu 2026/2027, i one pokazuju jednu jednostavnu istinu — ova južnoamerička poljoprivredna mašina ne samo da ne usporava, ona ubrzava.
Južnoamerički gigant koji prekraja globalnu mapu
Brazil nije postao poljoprivredna sila preko noći. Zemlja koja je pre nekoliko decenija uvozila soju danas proizvodi skoro dvostruko više nego Sjedinjene Države, a njen kukuruz hrani stočarske sektore od Kine do Evropske unije. To raste već decenijama, bez prekida, i svaki put kad neko pomisli da je stigao plafon — Brazil ga probije.
Za srpskog ratara ovo nije samo vest sa drugog kraja sveta. To je činjenica koja direktno određuje koliko će dobiti za svoju robu kada je odveze u silos. CONAB-ove projekcije za sezonu 2026/2027 govore o ukupnoj proizvodnji žitarica od 367,1 milion tona — rast od 1,4 odsto u odnosu na prethodni ciklus. Zasejane površine dostižu 85,4 miliona hektara, sa povećanjem od 2,3 odsto. Da ovo stavimo u perspektivu koja boli — cela poljoprivredna površina Srbije ne prelazi pet miliona hektara. Brazil na to dodaje skoro dva miliona hektara svake godine, kao da to nije ni poseban napor.
Soja: pedeset miliona hektara koji određuju našu cenu
Soja je kralj brazilske poljoprivrede i glavni motor ovog rasta. CONAB procenjuje proizvodnju na 181,6 miliona tona, što je 0,7 odsto više nego prethodne sezone. Površine pod ovom uljaricom trebalo bi da dostignu 49,3 miliona hektara, sa povećanjem od 1,4 odsto. Skoro pedeset miliona hektara pod sojom — to je površina veća od cele Španije.
Ono što je za nas ključno jeste da Brazil planira da izveze gotovo 118 miliona tona soje, što je za 1,5 odsto više nego u prethodnoj sezoni. Ta količina ide pre svega u Kinu, ali i na evropsko tržište, gde direktno konkuriše soji iz Srbije, Rumunije, Mađarske i Ukrajine. Kada brazilsko zrnevlje krene na svetsko tržište u ogromnim količinama, berzanska cena u Čikagu reaguje istog dana. A srpski otkupljivači, bilo da to priznaju ili ne, prate Čikago kao da im je to jedina Biblija.
Kada Brazil ubere sto osamdeset miliona tona soje, nijedna otkupna cena u Vojvodini nije imuna na taj pritisak. Naš proizvođač može da ima savršen prinos, ali ako svetska berza pada pod težinom brazilske ponude, otkupna cena pada s njom. — predstavnik domaće agroindustrije, iz pregleda tržišta
Razmislimo o tome na sekundu. Ratar u Banatu koji uloži u đubrivo, sredstva za zaštitu bilja, gorivo za traktor i mesece rada — na kraju dobija cenu koju određuje neko u Mato Grosu, hiljadama kilometara daleko. To nije teorijska ekonomija. To je svakodnevna realnost srpske poljoprivrede.
Kukuruz: tri ciklusa i industrija koja jede sopstvenu robu
Kukuruz je drugi stub brazilske proizvodne mašine i možda još važniji za globalno balansiranje tržišta. Računajući tri proizvodna ciklusa, CONAB projektuje proizvodnju od 148 miliona tona — rast od 2,4 odsto u odnosu na prethodnu sezonu. Površine pod kukuruzom procenjene su na 23,7 miliona hektara, uz povećanje od 4,9 odsto.
Posebno se izdvaja prvi ciklus proizvodnje, za koji je predviđeno povećanje površina na 4,54 miliona hektara — skok od oko 10,7 odsto. Ovo nije slučajnost. Veća zasejana površina direktno je povezana sa rastućom potražnjom za kukuruzom, naročito u proizvodnji stočne hrane i biogoriva. Brazil sve više pravi etanol od kukuruza, baš kao što su to počeli da rade i Amerikanci, i ta domaća potrošnja drži cenu stabilnom čak i kada izvoz raste.
Izvoz kukuruza iz Brazila mogao bi da dostigne oko 46 miliona tona. Istovremeno, CONAB očekuje povećanje domaće potrošnje ovog žita, pre svega zbog razvoja industrije etanola. Dakle, Brazil ne samo da izvozi više — on i sam troši više. To je model koji srpska poljoprivreda može samo da posmatra sa zavišću.
Razvoj domaće industrije etanola od kukuruza je ono što Brazil razlikuje od ostalih. Oni ne prodaju samo sirovinu — oni je prerađuju i dodaju vrednost pre nego što ona napusti zemlju. — analitičar agroekonomskog sektora
Šta Brazil ostavlja po strani
Nisu sve brazilske brojke pozitivne. CONAB predviđa smanjenje proizvodnje pirinča za 2,9 odsto, na oko 10,8 miliona tona. Još dramatičniji je pad proizvodnje pšenice, koja bi trebalo da iznosi 5,7 miliona tona — oko 27 odsto manje nego prethodne godine. Brazil očigledno ne vidi računicu u pšenici onako kako je vidi u soji i kukuruzu, i to je logično — površine pod sojom donose više novca po hektaru, a globalna potražnja raste brže.
Ali pad proizvodnje pšenice u Brazilu je kap koja može da pomakne i globalno tržište. Manje brazilske pšenice znači veći prostor za argentinsku, rusku i ukrajinsku. A srpska pšenica, koja tradicionalno ide u izvoz u regionu i dalje, može da oseti i pozitivan i negativan efekat, zavisno od toga kako će se te količine preusmeravati. Tu nema sigurnih prognoza — samo kalkulacija sa promenljivama koje ne kontrolišemo.
Zašto ovo direktno pogađa srpskog ratara
Hajde da budemo potpuno iskreni. Srpski poljoprivrednik koji zaseje pedeset hektara soje u Banatu ili kukuruza u Bačkoj ne može da ignoriše ono što se dešava u Mato Grosu i Parani. Otkupna cena koju dobija u novembru i decembru, kada Brazil počinje da plasira svoju novu žetvu na svetsko tržište, direktno zavisi od količina koje iz Brazila stižu u luke Šangaja, Roterdama i Barselone.
Kada CONAB kaže da će izvoz soje dostići skoro 118 miliona tona, to nije samo statistika — to je signal svakom otkupljivaču u Vojvodini da može da pritisne cenu nadole, jer mu je alternativa dostupna na svetskom tržištu. I to redovno radi. S druge strane, rast domaće potrošnje kukuruza u Brazilu, zbog industrije etanola, znači da deo proizvodnje nikada neće stići na izvozno tržište. To bi, u teoriji, moglo da ublaži pritisak na globalne cene kukuruza — ali samo ako se potražnja iz Kine i Evrope ne poveća brže nego što Brazil apsorbuje sopstvenu robu. A u praksi, ta kalkulacija retko ide u korist malih proizvođača.
Brazil ne određuje samo koliko ćemo zaraditi — on određuje i da li ćemo uopšte imati kome da prodamo po ceni koja pokriva troškove proizvodnje. To je realnost koju mnogi odbijaju da prihvate. — iz pregleda tržišta agroekonomske analize
Šta nam ostaje
Ako se CONAB-ove prognoze ostvare — a one u poslednjih deset godina greše najčešće na strani opreznosti, što znači da Brazil može da ubere i više — ova zemlja će dodatno učvrstiti poziciju vodećeg svetskog izvoznika poljoprivrednih proizvoda. Za srpsku poljoprivredu to znači jedno: moramo da prestanemo da se takmičimo količinom i da počnemo da se takmičimo kvalitetom, sertifikacijama i prerađevinom. Sirovinska proizvodnja na pedeset hektara protiv 49,3 miliona hektara brazilske soje nije utakmica — to je iluzija. Pitanje je samo kada ćemo prestati da je gajimo.
Izvor: Agro TV, 4. novembar 2026.
💬 0 comments