Kada vam rod poraste skoro duplo, a računica na kraju bude ista kao prošle godine — onda ne gajite voće, već kockate se sa nekim ko drži karte. Dragan Kurjački iz Srbobrana to zna bolje nego što bi želeo. Njegov voćnjak dunje ove jeseni prkosi vremenskim nepogodama i daje rekordan prinos, destilerije jedva čekaju da kupe sve što ponudi, a ipak — na kraju dana, zarada izgleda kao da se ništa nije promenilo. Priča koja se odvija u Bačkoj ovog oktobra nije samo o dunji. Nije ni o jednom voćaru. Nego o sistemu u kojem onaj ko radi najviše dobija najmanje.
Zašto dunja, zašto sada
Dunja je u srpskom voćarstvu oduvek bila onaj lik sa kraja stola — prisutan, ali neprimećen. Dok su se jabuka i šljiva širile na hiljade hektara, dunja je ostajala na marginama, na baštama i dvorištima, gde je niko ne tretira ozbiljno. To se menja. U poslednjih nekoliko godina, rakijare i destilerije širom Vojvodine i centralne Srbije otkrivaju da je dunja upravo ono što im treba — intenzivna aroma, prepoznatljiv miris, sirovina iz koje izlazi rakija koja na policama dostiže cene koje bi jabuka i šljiva mogli samo da sanjaju. Flaša dunjače ide za dve, tri hiljade dinara. Logika je prosta: skupa rakija zahteva kvalitetnu sirovinu. Ali ta logika, iz nekog razloga, staje na vratima destilerije i ne izlazi napolje — tamo gde voćar čeka.
Hiljadu stabala, sedamnaest godina iskustva i jedan problem
Dragan Kurjački gaji dunju sedamnaest godina. To nije hobi — to je ozbiljna proizvodnja sa hiljadu stabala na kojoj je sve urađeno kako valja. Odabrao je dve domaće sorte: leskovačku, koja daje krupne plodove i aromu koju destilerije traže, i vranjsku, poznatu kao dunjac, koja služi kao oprašivač. Bez nje, leskovačka ne daje ono što treba. Sorte se razlikuju po obliku i veličini, ali ih veže ono najvažnije — intenzivna, prijatna aromatičnost koja u rakiji postaje prepoznatljiv brend.
Prošle godine Kurjački je ubrao dvadeset sedam tona. Ove jeseni očekuje četrdeset. Skok od trinaest tona na istoj površini nije pao s neba. Iza njega stoji puna agrotehnika i sistem za navodnjavanje koji je ove godine imao ključnu ulogu. Leto je bilo dugo i vrelo, bez dovoljno vlage, i bez navodnjavanja plodovi bi ostali sitni. A sitna dunja ne zanima nikoga — ni destileriju, ni tržište.
Ervinija je najveći rizik u proizvodnji dunje. Može da izazove ozbiljne štete u voćnjacima, a kad jednom uđe, teško se izbacuje. — Dragan Kurjački, proizvođač dunje iz Srbobrana
Rezidba je posebna priča. To je trošak koji mnogi voćari potcene dok ne krenu ozbiljno. Loše orezana dunja gubi rodnost, a otvorene rane su pozivnica za erviniju — bakterijsku bolest koja u voćnjak uđe lako, a izađe nikako. Kurjački to zna. Zato plaća stručne radnike za rezidbu i računa na to kao na investiciju, a ne kao na trošak. Ali pitate se — za koga? Za koga taj trud vredi?
Cena koja jede prinos
Evo gde priča postaje bolna. Prošle godine kilogram dunje na velko išao je od sto deset do sto dvadeset dinara. Ove jeseni otkupna cena kreće se od osamdeset do devedeset. Razlika je tridesetak dinara po kilogramu. Na četrdeset tona, to je preko milion dinara manje nego što bi ista količina donela prošle godine. Rod porastao za skoro polovinu, cena pala za četvrtinu do trideset posto — i zarada ostaje na prošlogodišnjem nivou.
Kurjački kaže da je berba dunje relativno jednostavna, da plodovi mogu duže da se čuvaju bez brzog propadanja, i da su to razlozi zbog kojih se odlučio baš za tu voćku. Kiša prekida rad, plodovi ne sazrevaju istovremeno, berba je selektivna i postepena. Svaki dan bez padavina se koristi. Berba će potrajati još najmanje dve nedelje. A destilerije — one traže više nego što voćari mogu da ponude. Trebalo bi da je to san svakog proizvođača: potražnja veća od ponude. Ali cena pada. Paradoks koji srpska poljoprivreda poznaje previše dobro.
Destilerije traže više nego što možemo da ponudimo, ali to ne znači da plaćaju više. Potražnja je tu, ali otkupna cena je niža nego prošle godine. — Dragan Kurjački, proizvođač dunje iz Srbobrana
Ko profitira kada voćar radi više za isto
Priča o dunji u Srbobranu je mikrokozmos srpske poljoprivrede u jednom pasusu. Proizvođač ulaže u navodnjavanje, bira domaće sorte, pazi na oprašivače, plaća stručnu rezidbu, bori se sa ervinijom, izdržava vrelo leto i kišovitu jesen — i dobije rekordan rod. Onda cena padne i pojede sav višak prinosa. Zarada ostane ista. Ko je onda dobitnik?
Odgovor je poznat i gorak. Proizvođač snosi sve rizike — vremenske, biološke, finansijske. Preradivač dobija jeftiniju sirovinu i veću maržu u finalnom proizvodu koji prodaje za hiljade dinara. Trgovac na malo uzme svoje. A voćar stoji na početku lanca i čeka da mu neko kaže koliko vredi njegov rad. Potražnja destilerija raste — činjenica je. Ali rast potražnje ne vodi automatski rastu cene ako na tržištu ima dovoljno proizvođača koji prodaju pod pritiskom berbe i nedostatka skladišta. Dunja se može duže čuvati — ali ne beskonačno. I voćar to zna. Zato prodaje kada može, a ne kada bi hteo.
Dok destilerije prodaju flašu dunjače za tri hiljade dinara, voćar koji je gajio tu sirovinu sedamnaest godina, navodnjavao je tokom vrelog leta i čuvao od ervinije, dobija osamdeset dinara po kilogramu. Neko u tom lancu ima dobru matematiku. Samo nije voćar.
Dunja je dobra voćka. Rodila je ove godine, destilerije je traže, i to je lepo videti. Ali kada četrdeset tona donese istu zaradu kao dvadeset sedam, onda nešto u ovom lancu ne funkcioniše kako treba. A dok se to ne popravi, voćar u Srbobranu će i dalje gajiti dunju — jer je bira razumom, a ne srcem. Ali pitaće se, svake jeseni, zašto trud vredi manje kada ga ima više.
Izvor: Agro TV, 4. novembar 2026.
💬 0 comments