Kada na berzi u Novom Sadu vidite cenu kukuruza od sto osamdeset evra po toni, a u Rumuniji ista roba stoji između sto osamdeset pet i dvesta četiri evra, prva pomisao je — mi smo u prednosti. Srpski proizvođač bi trebalo da zaradi više, jer je jeftiniji, konkurentniji, traženiji. Ali između te brojke na berzi i novca koji stigne na gazdinstvo stoji ceo lanac ljudi, kamiona, brodova i provizija koji tu razliku proguta pre nego što ona postane zarada. I to je priča koju niko ne voli da ispriča do kraja.
Rumunija kao ogledalo srpskog tržišta
Rumunija nije samo sused preko kojeg prelazimo kad idemo na more. U agrarnom smislu, ona je i naš kupac i naš transportni krvotok — luka Konstanca propušta kroz sebe oko polovine srpskog izvoza kukuruza ka prekookeanskim odredištima. To znači da svako kretanje cena u rumunskoj unutrašnjosti ili na konstancanskom pristaništu direktno određuje koliko će srpski trgovac moći da ponudi domaćem proizvođaču. Ne ministarstvo, ne berza, ne proizvođač — trgovac.
Samo sa područja Južnobačkog okruga, prema podacima Privredne komore Srbije za 2024. godinu, u Rumuniju je izvezeno oko 574.000 tona kukuruza i blizu 496.000 tona pšenice. Ti brojevi ne pokrivaju ukupan izvoz Srbije, ali daju osećaj o razmerama. Stotine hiljada tona kreću u istom pravcu, ka istoj luci, ka istim kupcima. Ako tamo cena padne — pada i ovde. Ako tamo cena poraste, ovde poraste, ali ne nužno onoliko koliko bi proizvođač očekivao.
Brojke koje određuju poziciju
Prema oktobarskim kotacijama Evropske komisije, kukuruz u rumunskom Banatu dostiže oko 203 evra po toni, u Munteniji približno 204, dok je u Olteniji jeftiniji — oko 185 evra. U istom periodu, na Produktnoj berzi u Novom Sadu, između 26. i 30. oktobra 2026. godine, kukuruz se trgovao po 21,10 do 21,20 dinara po kilogramu bez PDV-a. Ponderisana cena od 21,16 dinara znači pad od 0,37 procenta u odnosu na prethodnu nedelju, a preračunato po kursu od 117,5 dinara za evro — to je oko sto osamdeset evra po toni.
Nominalno, srpski kukuruz je od pet do dvadeset četiri evra jeftiniji od rumunskih regionalnih cena. To zvuči kao prednost. Ali to je cena na berzi, ne cena isporučena u Konstancu.
Cena robe dopremljene u luku treba da se razlikuje od cene u domaćem trgovanju, jer obuhvata i troškove dolaska do tog odredišta. Za kupca je presudno koliko kukuruz košta kada stigne na odredište, a ne samo njegova početna cena. — iz rumunskog tržišnog izveštaja
Paritet DAP Konstanca, koji podrazumeva dopremu robe do ugovorenog odredišta, daje sasvim drugu sliku. Trećeg novembra, i hlebna pšenica i kukuruz kotirani su po 226 evra po toni. Pšenica se od 22. oktobra kretala u rasponu od 225 do 233 evra. Suncokret je pao sa 493 na 485 evra, dok je uljana repica sa 518 evra ostala blizu maksimuma od 520. Stočna pšenica stoji 210 evra, a stočni ječam 204 evra po toni.
Srpskom trgovcu koji računa izvoznu računicu preko Konstance, te kotacije su referentna tačka. Ali razlika između 180 evra na berzi u Novom Sadu i 226 evra u luci nije čista dobit. To je prostor iz kojeg se plaća transport, manipulativni troškovi, bankarske provizije i svi oni sitni gubici koji se skupljaju na svakom prelazu. Na svakom pretovaru, na svakom danu čekanja, na svakoj papirnoj zakučici — nešto otpadne. I to nešto na kraju nije ni trgovčeva zarada ni proizvođačeva zarada. To je trošak sistema koji nemamo.
Ukrajina pritiska sa obe strane
Rumunija se ne bori samo sa srpskom robom. Ukrajinski kukuruz, prema istom izveštaju, u oblastima blizu granice sa Poljskom košta između 150 i 170 evra po toni, a u ukrajinskoj unutrašnjosti cene padaju na 84 do 120 evra. Ti podaci se odnose na različite lokacije i uslove trgovanja, pa nisu neposredno uporedive ponude, ali jasno pokazuju pritisak koji rumunsku robu guši sa istočne strane. Kada neko prodaje kukuruz po 84 evra u unutrašnjosti, svaka priča o rastu regionalnih cena ima rok trajanja.
Rumunska pšenica po paritetu FOB Konstanca — ukrcana na brod — kotira na 270 do 271 dolar po toni. To je približno deset dolara više od ruske, a i iznad francuske koja se kreće od 265 do 266 dolara. Viša cena otežava rumunskim izvoznicima borbu za kupce, dok ukrajinska pšenica nastavlja da stiže na strana tržišta kroz isti koridor. Konstanca je postala mesto gde se sreću svi — i svi hoće isto pristanište u isto vreme.
Srpska pšenica se izvozi u Rumuniju i meša sa tamošnjom kako bi se postigao odgovarajući prosečan kvalitet. — direktor Produktne berže, za RTS
U Srbiji je protekle nedelje pšenica sa 11 do 13 procenata proteina trgovana po 21,70 do 22,70 dinara po kilogramu bez PDV-a. Prosečna cena od 22,31 dinara — oko sto devedeset evra po toni — zabeležila je nedeljni rast od 1,04 procenta, što Produktna berza objašnjava većim udelom kvalitetnije pšenice u prometu. Kvalitet, očigledno, može da otvori vrata koja cena sama ne može. Rumunima treba naša pšenica ne zato što smo jeftiniji, nego zato što imamo proteine koje njihova roba nema u dovoljnoj meri. To je jedina istinska prednost koju imamo u ovom haosu, i trebalo bi da je čuvamo kao oči u glavi.
Ko uzima razliku
Srpski proizvođač kukuruza danas stoji u poziciji koja je, gledano na papiru, bolja od pozicije rumunskog kolege. Berzanska cena je niža, konkurentnost na regionalnom tržištu postoji, izvozni pravac preko Konstance radi. Ali problem nije u tome da li smo jeftiniji — problem je u tome ko uzima razliku.
Transport od Novog Sada do Konstance, bilo drumom bilo železnicom, košta. Svaki dan robe stoji u čekanju košta. Svaka tona koja čeka ukrcavanje na brod košta. I na kraju, proizvođač koji proda kukuruz po 21 dinar po kilogramu ne vidi ništa od tih 226 evra u luci. On vidi ono što mu trgovac ponudi, a trgovac računa svoju maržu između berze i broda. Neko od njih dvojice mora da izgubi — i to je uvek onaj koji nema informaciju.
Ukrajinski pritisak je realan i neće nestati. Amerika je u punoj žetvi i pritiska berze padom. Francuska pšenica je jeftinija od rumunske. Srbija je u tom haosu mala igrač koja ima jednu prednost — kvalitet pšenice koji Rumunima treba za mešanje — i jedan hendikep — zavisnost od tuđe luke. Dok ne rešimo pitanje sopstvenog izvoznog kapaciteta, bićemo u poziciji čoveka koji proizvodi dobru robu, a prodaje je na tuđoj tezgi. I tezgdžija će uvek uzeti svoje prvi.
Izvor: Agromedia, 4. novembar 2026.
💬 0 komentara