Zamislite industriju u kojoj godišnje uložite skoro osamsto miliona dinara u proizvodnju sirovine, a onda tu sirovinu — preko pet hiljada tona je — poklonite, skladištite ili bacite. To nije hipotetički scenario iz nekog udžbenika. To je danas srpsko ovčarstvo, u svakoj njegovoj kontradikciji.
Od izvozne snage do deponije
Da je vuna nekada bila krvotok domaće tekstilne industrije, danas se retko ko priseća. A podsetimo se — sve do devedesetih godina prošlog veka, vunarska industrija Srbije izvozila je čak devedeset pet odsto svoje proizvodnje. Domaći proizvođači su imali ozbiljnu izvoznu ulogu, a vuna je bila jedna od najvažnijih sirovina u privredi. Onda su došli ratovi, sankcije, raspad tržišta i tekstilna industrija koja se više nikada nije povratila u onaj oblik koji je nekada postojao.
Danas je situacija takva da proizvođači ne uspevaju da prodaju ni polovinu proizvedene vune. Prema poslednjem popisu poljoprivrede, Srbija ima tačno 1.684.013 ovaca, a najveći broj nalazi se u centralnoj i istočnoj Srbiji. Iako su stada znatno manja nego nekada, i ova količina je previše za tržište koje gotovo da ne postoji. Stočari se sve više oslanjaju na proizvodnju mesa, koja im omogućava brži povraćaj uloženog novca, i to je logika koja se ne može osporiti.
Cena šišanja protiv vrednosti vune
Ovaj pasus je srž paradoksa. Šišanje ovaca ne može da se izbegne — sa dolaskom toplijih dana životinje moraju da ostanu bez debelog zimskog runa, koje može težiti dva, tri i više kilograma po grlu. Za šišanje jednog grla stočari plaćaju oko 450 dinara. U najboljim vremenima za kilogram vune dobijali su oko trideset dinara, što znači da ste od jedne ovce dobijali možda devedeset dinara vune, a platili četiristopedeset za šišanje. Danas je i to nestalo — često ne mogu da pronađu nikoga ko bi vunu preuzeo besplatno.
Kada se troškovi posmatraju na nivou cele Srbije, računica je brutalna. Za šišanje 1.684.013 ovaca, uz cenu od oko 450 dinara po grlu, stočari su izdvojili približno 758 miliona dinara. Ako se uzme da svaka ovca u proseku daje oko tri kilograma vune, ovogodišnja proizvodnja mogla bi da premaši pet hiljada tona. Pet hiljada tona sirovine za koju nema kupaca.
Vuna je decenijama bila jedna od najvažnijih sirovina tekstilne industrije, a domaći proizvođači imali su i značajnu izvoznu ulogu. Sve do devedesetih godina prošlog veka, odnosno početka ratova i uvođenja sankcija, vunarska industrija Srbije izvozila je čak 95 odsto svoje proizvodnje. — Branislav Gulan, agroanalitičar
Problem je dodatno izražen zbog troškova transporta. Cena koju su otkupljivači nekada plaćali za kilogram vune bila je toliko niska da proizvođačima nije bilo isplativo ni da je prevezu do otkupnog mesta. Zamislite to — imate sirovinu, imate nekoga ko je hoće, ali vam se ne isplati da je odvezete. To je nula. To je negativna vrednost.
Primer iz Čeneja: kad imate vune, a nemate kome da je date
Agroanalitičar Branislav Gulan ukazuje na primer Svetozara Toze Murgaškog iz Čeneja kod Novog Sada, koji uzgaja između četiristo i sedamsto ovaca. Za vunu više nema zainteresovanih kupaca, pa je primoran da je skladišti, poklanja ili baca. Čovek koji drži stotine ovaca, koji hrani Srbiju, doslovno baca sirovinu koja je nekada hranila celu granu industrije.
Šišanje ovaca ne može da se izbegne. Sa dolaskom toplijih dana životinje moraju da ostanu bez debelog zimskog runa. Za šišanje jednog grla stočari plaćaju oko 450 dinara, što predstavlja značajan trošak, posebno kada se uzme u obzir da od dobijene vune uglavnom nemaju nikakav prihod. — Branislav Gulan, agroanalitičar
Ovo nije izolovan slučaj. Svaki ovčar u Srbiji koji drži stado od pedeset, sto ili tristo ovaca suočava se sa istim problemom. Vuna se gomila u džakovima na gazdinstvima, zauzima prostor, privlači vlagu i glodare, a na kraju završava na deponiji ili se spaljuje. Sirovina koja je nekada imala cenu danas je teret koji niko ne želi da ponese.
Jagnjad ide, vuna ostaje
Dok se za vunu traži izlaz, izvoz jagnjadi pokazuje nešto bolje rezultate. Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede saopštilo je krajem aprila 2026. godine da je započet izvoz oko osam hiljada jagnjadi u Libiju. Time je domaćim stočarima otvorena nova mogućnost plasmana na tržište Severne Afrike. Istovremeno, iz Adorjana u Vojvodini u Izrael je otpremljeno oko pet hiljada jagnjadi, što dodatno potvrđuje da za domaće meso postoji interesovanje na inostranim tržištima.
Meso prodaje. Vuna ne. I tu država mora da preuzme odgovornost.
U Privrednoj komori Srbije smatraju da je proizvodnju vune potrebno sačuvati, ali da bez konkretne podrške države nema ozbiljnijeg oporavka. Jedno od mogućih rešenja bilo bi subvencionisanje otkupa, uz izradu strategije koja bi povezala stočare, prerađivače i tekstilnu industriju. Posebno se ističe da srpska vuna i dalje ima određenu prepoznatljivost na međunarodnom tržištu. Povremeno se kao mogućnost za plasman pominje i izvoz u Kinu, ali od pominjanja do konkretnog ugovora ide čitav jedan privredni sistem koji u Srbiji trenutno ne postoji za vunu.
Strategija na papiru, stvarnost na terenu
Prema novoj Strategiji poljoprivrede i ruralnog razvoja Srbije za period od 2026. do 2034. godine, cilj je da se broj ovaca u narednim godinama poveća na najmanje 3,5 miliona grla. To je skoro udvostručenje u odnosu na sadašnjih 1.684.013 ovaca. Ako danas sa 1,68 miliona ovaca ne znamo šta ćemo sa pet hiljada tona vune, šta će biti sa sedam do deset hiljada tona kad stignemo do 3,5 miliona grla?
Tu leži fundamentalni problem srpske agrarne politike — strategije se pišu oko broja grla, a ne oko celog proizvodnog lanca. Povećati broj ovaca je lako reći. Ali ko će šišati te ovce, ko će plaćati šišanje, i gde će ići vuna? Ako svaka nova ovca donese tri kilograma vune godišnje, a otkupna mreža ne postoji, mi smo upravo planirali udvostručenje količine sirovine koja se baca. To nije strategija. To je multiplikacija problema.
Subvencionisanje otkupa vune je minimalan prvi korak, ali ne i dovoljan. Potreban je vrednosni lanac koji ide od ovčara preko prerađivača do finalnog tekstilnog proizvoda — bilo da je to odeća, izolacioni materijal, madraci, tepisi, tehničke tkanine. Srpska vuna ima prepoznatljivost na međunarodnom tržištu, kažu u PKS. To znači da nije pitanje kvaliteta — pitanje je organizacije. I pitanje je toga da li država želi da reši problem ili samo da napiše strategiju.
Dok god se jagnjad izvozi, a vuna baca, srpsko ovčarstvo je pola industrije. A pola industrije ne može da se razvija na dugi rok. Pitanje nije da li država može da oživi tržište vune — pitanje je da li je to ikome na pomolu stvarno važno, ili će i sledećih osam godina ovčari plaćati šišanje iz svog džepa i gledati kako im vuna truli u džakovima.
Izvor: Biznis.rs, 5. novembar 2026.
💬 0 comments