Kada neko kaže da Srbija na svetskom tržištu gubi devedeset miliona dolara neiskorišćenog izvoznog potencijala za smrznuto bobičasto voće, prva reakcija poljoprivrednika je gorak osmeh. Svaki proizvođač malina u Arilju, Brusu ili Ivanjici zna da ne staje na ceni ni na količini — staje na logistici, na sertifikaciji, na papirima koji ga koštaju više nego sadnica. Analiza NALED-a, predstavljena na konferenciji MEPS 2026, samo je potvrdila ono što na terenu već godinama pričaju preko kafanske table: imamo voće, nemamo infrastrukturu da ga dostavimo tamo gde ga čekaju.
Šta je NALED izmerio i zašto sada
NALED je sproveo Analizu efekata globalnih trgovinskih kretanja na izvoz Republike Srbije uz podršku Vlade Švedske, obuhvativši dvadeset tri sektora koji zajedno čine više od sedamdeset pet odsto ukupnog robnog izvoza Srbije u 2025. godini. Nije to mala stvar — reč je o prozivanju celokupne izvozne arhitekture jedne zemlje. Cilj nije bio da se tapše po ramenu, nego da se identifikuju proizvodi i tržišta sa najvećim prostorom za rast, kao i grane koje su najizloženije promenama u međunarodnoj trgovini.
I upravo tu, na samom vrhu liste neiskorišćenih mogućnosti u prehrambenoj industriji, stoji smrznuto bobičasto voće.
Brojevi koji bodu oči — i vesti koje bodu džep
Prema rezultatima analize, Srbija bi na svetskom tržištu mogla da ostvari dodatnih devedeset miliona dolara izvoza smrznutih malina, kupina i drugog bobičastog voća. Samo na tržištu Evropske unije procenjeni neiskorišćeni potencijal za smrznute maline i kupine iznosi pedeset pet miliona dolara. Da budemo jasni — to nije novac koji nam neko duguje, to je procena prostora koji bismo mogli da zauzmemo ako bismo radili pametnije.
Ali maline nisu jedina priča. Hleb, peciva, kolači i keks nose potencijal od četrdeset miliona dolara dodatnog izvoza. Sveže višnje i trešnje — trideset tri miliona. Ostali sirevi — dvadeset miliona. I to je samo hrana.
Van prehrambene industrije, analiza vidi dodatnih sedamdeset pet miliona dolara za gume za putničke automobile, šezdeset miliona za lekove, trideset dva miliona za drveni nameštaj i dvadeset pet miliona za kozmetiku. Posebno je indikativno da je na tržištu EU iskorišćeno tek oko četrdeset tri odsto procenjenog izvoznog potencijala poslastica od šećera i četrdeset šest odsto potencijala kozmetičkih preparata. Skoro da polovinu onoga što bismo mogli da prodamo — ne prodajemo.
Da bi se procenjeni potencijal ostvario do 2030. godine, kompanijama je neophodno obezbediti jednostavniji pristup informacijama o carinskim procedurama, potrebnim sertifikatima i zahtevima održivosti. — dr Radovan Kastratović, konsultant NALED-a
Kastratović je ovo izrekao predstavljajući rezultate istraživanja na konferenciji „Međunarodna ekonomska pozicija Srbije – MEPS 2026", koju organizuju Privredna komora Srbije i Institut ekonomskih nauka. Njegove reči nisu politički manevri — tehničke su. Carinske procedure, sertifikati, zahtevi održivosti. Tri reči koje zvuče birokratski, a koje u praksi znače: hoćeš li ući u nemački lanac supermarketa ili ne.
Gde su kupci — i ko nas čeka
Evropska unija ostaje ključno izvozno tržište, i to neće da se promeni. Ali analiza ukazuje da bi domaći proizvođači trebalo da razmišljaju i o širenju plasmana izvan evropskog tržišta. Za smrznuto voće kao značajna tržišta prepoznate su Nemačka i Francuska — očekivano — ali i Sjedinjene Američke Države i Ujedinjeno Kraljevstvo. I tu prestaje priča o voću i počinje priča o hladnjačama, carinskim deklaracijama i FDA standardima.
Za pekarske proizvode dodatne mogućnosti postoje u Hrvatskoj i Sloveniji, kao i u Bosni i Hercegovini, Crnoj Gori i Severnoj Makedoniji. Region je logičan korak — sličan ukus, kratka rastojanja, jeftin transport. Ali i tu se vraćamo na isti problem: ulazak na novo tržište zahteva više od konkurentne cene i kvalitetnog proizvoda.
Poseban izazov za male i srednje izvoznike predstavljaju troškovi sertifikacije, skladištenja, transporta i usklađivanja sa zahtevima kupaca. — iz prezentacije dr Radovana Kastratovića, MEPS 2026
Kastratović je konkretan u predlozima: namenska podrška za sertifikaciju i sufinansiranje zakupa skladišnih kapaciteta u ključnim logističkim centrima, posebno za proizvode visoke vrednosti poput smrznutih malina. To znači — ne dajemo pare za sadnju, dajemo pare za skladište u Roterdamu ili Hamburgu. Jer tamo gde malina stigne smrznuta i sa svim papirima, tamo se prodaje. Sve ostalo je gubitak.
Ranjivost izvoza i zelena stihija koja dolazi
Analiza upozorava na strukturnu ranjivost srpskog izvoza zbog koncentracije u ograničenom broju sektora. Električne mašine i oprema, mehanički uređaji, vozila i njihovi delovi zajedno generišu oko trideset odsto ukupnog robnog izvoza Srbije. Ta struktura čini domaću privredu osetljivu na promene u evropskoj industriji, naročito u automobilskom sektoru. Ako Nemačka kihne, mi imamo temperaturu.
NALED preporučuje veću podršku tehnološkom unapređenju malih i srednjih preduzeća kako bi postala sertifikovani dobavljači velikih proizvodnih sistema, sa ciljem da se veći deo dodate vrednosti ostvaruje u zemlji. Razumljivo — ali ista logika važi i za poljoprivredu. Dodata vrednost od maline je u smrznutoj malini, u sokovima, u džemovima, ne u sirovini prodatoj po bednoj otkupnoj ceni.
Poseban problem je prilagođavanje novim evropskim ekološkim pravilima. Metalska industrija Srbije je tokom 2025. godine na tržište EU izvezla robu vrednu 1,62 milijarde evra, a čak devedeset odsto vrednosti tog izvoza obuhvaćeno je mehanizmom CBAM — Carbon Border Adjustment Mechanism. To znači da EU naplaćuje karbonski porez na uvoz robe čija proizvodnja emituje više CO2 nego što bi smela po evropskim standardima. Iako CBAM direktno pogađa metalsku industriju, poruka je jasna: ekološki zahtevi EU postaju carinska barijera, i pitanje je vremena kada će slični mehanizmi stići do poljoprivrede.
Šta ovo znači za čoveka na terenu
Za poljoprivrednika u Zapadnoj Srbiji koji gaji maline, ova analiza je istovremeno ohrabrenje i frustracija. Ohrabrenje zato što postoji broj — devedeset miliona dolara — koji kaže da svet i dalje želi ono što on proizvodi. Frustracija zato što između njegove plantaže i tog novca stoji zid od sertifikata, hladnjača, logističkih centara i carinskih procedura koje on sam ne može da premosti.
Država već ima programe podrške — kroz Ministarstvo poljoprivrede, kroz Sektorsku politiku voćarstva, kroz podsticaje za hladnjače i prerađivačku industriju. Ali ti programi su često fragmentovani, papirisani i dostupni onima koji već imaju kapital i administrativni kapacitet. Mali proizvođač sa tri hektara malina ne može da angažuje konsultanta za GlobalGAP sertifikaciju. On može da proizvede voće — i to čini bolje od mnogih u regionu.
Logistički centri su ključ. Kastratovićev predlog o sufinansiranju zakupa skladišnih kapaciteta u ciljnim tržištima nije luksuz — to je preduslov. Smrznuta malina mora da stigne do kupca sa neprekidnim hladnim lancem, sa svim sertifikatima i sa dokumentacijom koja ne ostavlja prostor za odbijanje pošiljke na granici. Svaki prekid u tom lancu je novac bačen u kontejner.
I još nešto — ovi iznosi od devedeset, pedeset pet, četrdeset miliona dolara nisu ugovoreni poslovi. To su procene mogućeg dodatnog izvoza. Garancija ne postoji. Jedino što postoji je činjenica da su drugi, sa manje kvaliteta i lošijom sirovinom, već zauzeli police na kojima bismo mi trebalo da budemo.
Poljska, Čile, Kina — svi oni shvataju da je smrznuto bobičasto voće zlatna koka i grade infrastrukturu koja prati tu viziju. Mi još uvek prodajemo sirovinu i čudimo se zašto ne zarađujemo koliko bismo mogli. Dok ne shvatimo da je izvoz maline sistemska, a ne pojedinačna priča — devedeset miliona dolara će ostati broj na papiru NALED-a, a ne na računu naših proizvođača.
Izvor: Agro News, 5. novembar 2026.
💬 0 komentara