Početak novembra zatekao je Vojvodinu sa parcelama koje su i dalje neposejane, a optimalni rok za ozime strnine istekao je negde između petog i dvadeset petog oktobra. Ovo nije kašnjenje. Ovo je pomeranje tla pod nogama srpske ratarstva, i dešava se brže nego što bilo ko u ministarstvu stigne da sastavi strategiju.
Šta se desilo sa repicom i zašto je Srem posejan samo na sedamdeset posto
U Sremu je ove jeseni pšenica posejana na oko sedamdeset odsto planiranih površina. Razlog je surov — zemljište je bilo toliko suvo da setva jednostavno nije imala smisla. Seme bi leglo u prašinu i tamo ostalo.
Ali ono što zaista treba da zabavi svakog agronoma sa dužim stažom jeste šta su proizvođači posejali tamo gde su ipak ušli u parcelu. Pšenicu. Tamo gde je prošle godine već bila pšenica. Monokultura, koju je struka decenijama osporavala i protiv koje je pisala priručnike, postala je ove jeseni praktično rešenje za ljude koji nemaju kuda.
Uljarica repica, po plodoredu predusev za pšenicu, ove godine jednostavno nije ušla u zemlju. Pre suva da bi nikla, pa su se proizvođači okrenuli onoj kulturi kojoj veruju — pšenici. Čak i kad to znači pšenicu na pšenicu, što je u normalnim godinama bilo nepojmljivo.
Ovo prvi put vidim ove godine, da se pšenica seje na pšenicu. Mislim da će i u Sremu početi da seju suncokret, što do sada nije bila praksa. — Žarko Kovačević, poljoprivrednik iz Pavlovaca
Kovačević je i sam krenuo u setvu, ali ga je kiša prekinula. Ironija koju samo vremenska nepogoda ume da isporuči — čekaš sušu da prestane, a kad konačno padne, ne možeš da uđeš na parcelu. Čovek iz Pavlovaca ne priča teoriju. On čita teren pod svojim nogama i prevodi ga na jezik koji razume svaki gazda u ravnici.
Profesorsko upozorenje: bolesti i korov kao cena očaja
Profesor Đorđe Krstić sa novosadskog Poljoprivrednog fakulteta ne bira reči kada je reč o monokulturi. Nije preporučljivo za naše podneblje, i to ne zato što neko tako kaže iz udžbenika, nego iz konkretnih, merljivih razloga. Povećan rizik od bolesti i korova nije teorijska pretnja. To je računica koja će se naplatiti u prolećnoj proizvodnji, na računu svakog gazdinstva koje je ove jeseni posejalo pšenicu na pšenicu.
Ove godine uljana repica nije mogla da bude posejana zbog izuzetno suvog zemljišta, pa su se poljoprivrednici odlučili za ponovnu setvu pšenice, što nije dobro zbog povećanog rizika od pojave bolesti i korova. — prof. Đorđe Krstić, Poljoprivredni fakultet Novi Sad
Kada pšenicu sejete na pšenicu, patogeni koji su preživeli u žetvenim ostacima dobijaju idealnu startnu poziciju. Fusarium, pepelnica, rđa — sve ono što bi plodored sa tri ili četiri godine razmaka držao pod kontrolom, sada dobija slobodan prolaz. A korovska flora koja se već prilagodila pšeničnom usevu neće nestati samo zato što ste odlučili da ponovite istu kulturu. Naprotiv, biće agresivnija, jer joj vi dajete istu baštu u kojoj se već oseća kao kod kuće.
Ovo je trenutak u kojem treba stati i razmisliti šta znači za čoveka na terenu. Proizvođač koji se odlučuje za pšenicu na pšenicu ne radi to iz neznanja. On to radi zato što mu je repica propala, zato što mu je zemlja suva, zato što mu rok ističe i zato što banka ne čeka. On zna da je to rizično. Ali izbor između rizika i prazne parcele nije stvarno izbor.
Direktna setva kao odgovor — ali kome je dostupna?
Stručnjaci izdvajaju promenu načina obrade zemljišta i primenu direktne setve kao jedan od mogućih puteva za prilagođavanje klimatskim promenama. Logika je jasna — manje perturbacije zemljišta znači više zadržane vlage, a to je u eri produženih sušnih periodova poljoprivredno zlato. Zadržiš vlagu, zadržiš usev.
Problem je u jednoj reči: mehanizacija. Mašine za direktnu setvu koštaju više nego što većina gazdinstava u Srbiji može da opravda kroz prihod. Za proizvođača koji se bori da pokrije troškove goriva i đubriva, investicija od desetine hiljada evra u sejačicu za no-till sistem predstavlja finansijsku konstrukciju koja jednostavno ne drži. Računica ne izlazi, ma kako lepo zvučala na stručnim skupovima.
Krstić prepoznaje tu realnost i nudi pristupačniju alternativu — redukovanu, odnosno minimalnu obradu zemljišta. Nešto između klasičnog oranja i pune direktne setve, nešto što čuva vlagu a ne traži nedostižnu opremu. To je, ako ćemo iskreno, pragmatičan kompromis. Ne idealan, ali izvodljiv. U poljoprivredi koja se guši pod klimatskim stresom, izvodljivo je novo savršeno.
Padavine koje ne padnu na vreme
Za stabilnu poljoprivrednu proizvodnju nije dovoljno da kiše padnu. One moraju pasti u pravo vreme. Stručnjaci su jasni — najviše padavina trebalo bi da bude u maju i junu, zatim u avgustu, a potom u septembru i oktobru. Taj raspored obezbeđuje rezerve vlage u zemljištu za naredni proizvodni ciklus i pokriva kritične fenološke faze useva.
Međutim, upravo taj raspored se sve ređe dešava. Septembarske i oktobarske kiše, koje bi trebalo da napune zemljište pred setvu ozimih, poslednjih godina izostaju ili dolaze u obliku kratkotrajnih pljuskova koji ne prodiru dublje od nekoliko centimetara. Avgust je sve topliji i suvlji. Maj i jun donose ili poplave ili ništa. Proizvođač koji je nekada mogao da računa na prosečne padavine sada kocka sa vremenom koje ne poštuje nikakav prosek.
Šta ovo znači za srpsku poljoprivredu
Ono što se ove jeseni dešava u Vojvodini nije izolovani incident. To je obrazac koji se ponavlja i intenzivira. Suša ne menja samo koliko ćemo proizvesti — ona menja šta ćemo proizvoditi i kako. Plodoredu, koji je temelj racionalne ratarstva, preti da ga zameni logika preživljavanja: sejemo ono što možemo, kad možemo, gde možemo.
Kada Kovačević iz Pavlovaca kaže da će se u Sremu početi sejati suncokret, koji do sada nije bio praksa u toj regiji, on ne iznosi teorijsku pretpostavku. On čita teren. Suncokret je kultura koja podnosi sušu bolje od mnogih drugih, i proizvođači će se prirodno seliti ka onome što im daje šansu. Isti princip važi za pšenicu na pšenicu — nije dobra poljoprivredna praksa, ali je racionalna odluka u uslovima kada vam druge opcije nisu dostupne. Ne možete kriviti čoveka što bira jedinu kartu koja mu je ostala u ruci.
Pitanje koje ostaje je ko će snositi troškove te prilagodbe. Proizvođač koji već radi na granici isplativosti ne može sam da finansira prelazak na nove tehnologije obrade, da kupuje mašine za direktnu setvu, da eksperimentiše sa novim kulturama u nepoznatoj regiji. Tu je mesto gde agrarna politika mora da preuzme odgovornost — ne kroz nepovezane subvencije koje se dele po principu ko je brže podneo papire, već kroz sistemsku podršku za adaptaciju na klimatske promene. Zemlja ne čeka da mi donesemo pravilnik.
Suša ne pita za rokove ni za plodored. Ona prepravlja mapu Vojvodine iz godine u godinu, a mi nastavljamo da reagujemo kad je već kasno. Dok god se setvena struktura menja pod pritiskom vremenskih uslova umesto pod strategijom, gazdujemo rizikom a ne zemljom. A rizik, kao i suša, ne pita koga će da pogodi.
Izvor: Agro TV, 6. novembar 2026.
💬 0 komentara