U bačkom selu Sivcu, nedelja, 8. novembra neće biti običan dan. Ribolovačko-varaličarski klub „BAS" održava treći po redu „Humanitarac" — akciju koja na prvi pogled izgleda kao običan ribolov, a zapravo je jedna od onih retkih stvari koje danas drže selo na okupu. Ko je mislio da varaličarenje i humanost nemaju ništa zajedničko, nikad nije proveo dva sata na vodi sa ljudima koji znaju zašto dolaze.
Selo koje ne čeka da mu neko drugi reši probleme
Sivac leži u opštini Kula, u srcu Bačke, gde je zemlja jedini poslodavac koji nikad ne otpušta — ali ni ne garantuje platu. Ratarstvo i stočarstvo nisu izbor, nego preduslov postojanja. Kad godina bude dobra, selo diše. Kad ne bude, steže se svuda — od magacina do kafane.
U takvoj sredini lokalni klubovi nisu sportske organizacije u onom smislu u kom ih gradski birokrati zamisljavaju. Oni su nosioci društvenog života, poslednje tačke okupljanja nakon što su se mladi odselili, škole spojile razrede, a zadružni domovi pretvorili u skladišta za repromaterijal. Klub „BAS" je upravo takvo mesto — ne zato što ima najbolju opremu ili najveći budžet, nego zato što ljudi oko njega rade stvari koje imaju smisla.
Treći „Humanitarac" nije slučajnost. Prvi je bio pokušaj — hoće li iko doći. Drugi je bio potvrda — evo, došli su ponovo. Treći je obrazac. U selu gde se gotovo ništa ne održi duže od dve sezone, tri godine zaredom znači ozbiljnost koja zaslužuje pažnju. Ko je ikada pokušao da održi bilo šta u selu duže od dve godine, zna koliko to vredi.
Šta se dešava 8. novembra
Plan je jednostavan do bola, a upravo zato funkcionalan. Okupljanje počinje u osam sati — vreme dovoljno za kafu, prve priče i pripremu opreme. Varaličarenje traje od devet do jedanaest, dva sata na vodi, ni previše ni premalo. Nakon toga sledi druženje u klupskim prostorijama, i tu priča tek počinje.
Ribolov je povod. Druženje je suština. U klupskim prostorijama se pije kafa, jede nešto toplo, i priča — o uređenju sela, o prinosima, o tome ko je šta setvom i kako su prošle krave u laktaciji. To su razgovori koji se ne vode na skupštinskim sednicama, nego na mestima gde ljudi sede jedno pored drugog i nemaju razloga da glume.
Učešće je dobrovoljno, a organizatori pozivaju ribolovce i sve ljude dobre volje da se pridruže akciji, provedu vreme u prirodi i doprinesu humanitarnoj inicijativi. — iz saopštenja kluba „BAS"
Informacije se ne traže preko portala ni online formulara. Zoveš Miroslava na broj 065/628-5281, pitaš, dođeš. Tako se u selu još uvek radi, i upravo ta neposrednost jeste ono što ovu akciju razlikuje od bezličnih kampanja koje se oglašavaju banerima i završe izveštajem od pedeset strana.
Varaličarenje je u Vojvodini duboko ukorenjeno — kanali, rukavci, jezerca i baračke koji presecaju ravan nisu samo ribolovne vode, nego deo poljoprivrednog pejzaža. Stočar koji napaja stado na kanalu i varaličar koji baci varalicu na istoj vodi nisu dva različita sveta. To je ista priča o istoj zemlji, samo ispričana sa dve obale.
Zašto ovo više znači nego što izgleda
Ovakve akcije dobijaju na težini u kontekstu u kom se srpsko selo danas nalazi. Poljoprivredna gazdinstva se bore sa ciklusima cena inputa i otkupa. Mleko se prodaje po marginama koje jedva pokrivaju troškove proizvodnje. Cena mesa zavisi od tržišta koje ne razume logiku sela, a subvencije stižu kasno i nekome uvek manje nego što je računao. U tom svetu, „Humanitarac" nije dobrotvornost u onom paternalističkom smislu — to je potvrda da zajednica još uvek funkcioniše, da ljudi vide jedni druge, da onaj ko danas ima više ne zaboravlja da sutra može imati manje.
Treći „Humanitarac" dolazi u jesen, u vreme kad se poljoprivredna godina završava, kad se prebrojavaju prinosi i kad se selo priprema za zimu. Jesen je vreme popisa — šta si imao, šta ti je ostalo, šta možeš da podeliš. Ribolov u tom kontekstu nije bekstvo od realnosti, nego povratak njoj, kroz druga vrata.
Pitam se zašto ovakve inicijative ne dobijaju pažnju koju zaslužuju. Dok mediji prate izlaske ministara i izjave iz klimatizovanih kabineta, u Sivcu ljudi rade ono što država pretpostavlja da će neko drugi uraditi — brinu o svojima. Klub „BAS" ne čeka podršku iz fondova, ne piše projekte sa trideset strana prateće dokumentacije, ne angažuje konsultante. Zove Miroslava na telefon, kaže dođi u nedelju, baci udicu, donesi šta možeš.
Ko je ikada pokušao da održi bilo šta u selu duže od dve godine zna koliko to vredi.
To je model koji radi zato što je jednostavan. I to je model koji bi trebalo podržati — ne preko birokratije koja bi ga odmah ugušila formularima i izveštajima, nego preko vidljivosti, prisustva i poštovanja. Svaki lokalni klub u svakom selu koje ima barem trideset kuća sa ljudima u njima jeste potencijalni nosilac ovakve akcije. Ne treba im mnogo — treba im da znaju da nisu sami.
Ako ste u nedelju 8. novembra u blizini Sivca, ili ako vam nije daleko da dođete — pozovite Miroslava na 065/628-5281. Dve sata na vodi i jedna kafa u klupskim prostorijama neće vam promeniti život. Ali nekome kome ta pomoć stiže — hoće. A to je, na kraju, jedina merica koja vredi.
Izvor: Agro TV, 6. novembar 2026.
💬 0 komentara