Dok domaći proizvođač u Bačkoj broji dinare po kilogramu i čeka da mu otkupna stanica saopšti koliko vredi njegov rod, italijanski trgovci već nedeljama svakog četvrtka pregledaju ponude srpskih žitarica na berzi u Bolonji — i kupuju. Od jula do oktobra ove godine, po podacima Udruženja „Žitounija", na italijansko tržište je otišlo četristo hiljada tona naše pšenice. A većina tih ugovora nikada neće videti svetlost dana.
Berzanski sto sa srpskim grbom u srcu Emilije-Romanje
Petnaestog oktobra Novosadska produktna berza dobila je akreditaciju za trgovanje na Robnoj berzi u Bolonji, sa sopstvenim trgovačkim stolom i svojim obeležjima. To nije administrativni detalj — to je istorijski trenutak za srpsku poljoprivredu. Prvi put jedan naš institucionalni akter seda za sto jedne od najvažnijih evropskih robnih berzi i dobija pristup kupcima koji inače ne bi nikada došli u Novi Sad. Prve količine hlebnog žita su već prodate, a interesovanje italijanskih trgovaca je, prema svim indicijama, kontinuirano i ozbiljno. Geografska blizina i visok kvalitet srpske pšenice glavni su argumenti. Ali tu priča prestaje da bude javna i počinje da postaje poslovna tajna.
Direktor Produktne berze Novi Sad, dr Vlado Kovačević, rekao je za „Dnevnik" da su ugovori potpisani preko bolonjskog trgovačkog stola najčešće zaštićeni kao poslovna tajna izvoznika.
To je glavni razlog zašto nema javnih podataka o količini žitarica prodatih u Bolonji tokom protekle dve sedmice. — dr Vlado Kovačević, direktor Produktne berze Novi Sad
Dok Produktna berza u sedmičnim izveštajima sumira obrt na domaćem tržištu, ono što se događa u Italiji ostaje van domašaja javnosti — a time i proizvođača koji bi trebalo da zna koliko njihov rod vredi na otvorenom tržištu.
Brojke koje bodu oči
Razlika između cene u Novom Sadu i cene u Bolonji je taman tolika da budi pitanje: ko tu zaraduje, i koliko? Na domaćem tržištu, pšenica se u proseku kreće oko 22,16 dinara po kilogramu bez PDV-a, što je otprilike 189 evra po toni. Premium pšenica sa visokim sadržajem proteina dostiže do 24 dinara po kilogramu — i tu priča na našoj strani grubo staje.
U Bolonji se kvalitetnija pšenica ugovara po 276 do 280 evra po toni. U dinarima, to je između 32,3 i 32,8 dinara po kilogramu. Razlika od osamdeset do devedesetpet evra po toni između Novog Sada i Bolonje predstavlja prostor u kojem veliki izvoznici i zadruge kalkulišu troškove transporta — Dunavom ili prugom — i traže svoju profitnu maržu. Matematika je jednostavna, zaključak nije.
Italijani ne kupuju našu pšenicu iz ljubavi — kupuju je jer im je geografski blizu i zato što je kvalitetna. Pitanje je samo koliko od te razlike u ceni vidi čovek koji je tu pšenicu proizveo. — predstavnik Udruženja „Žitounija"
Ako se setimo da je tokom prošle ekonomske godine u Italiju izvezeno više od 1,2 miliona tona pšenice, onda ova brojka od četristo hiljada tona za prva četiri meseca nove godine ne deluje kao skok — deluje kao nastavak trenda. Italija je postala strateški kupac srpskog žita, i to ne iz inata, nego iz čiste tržišne logike. Naša pšenica stiže Dunavom u severnu Italiju brže i jeftinije nego što bi italijanski mlinovi dočekali istu količinu iz prekomorskih destinacija. Logistika radi u našu korist, kvalitet radi u našu korist, a cena — cena radi u korist onoga koji sedi između proizvođača i kupca.
Šta ovo znači za proizvođača na terenu
Evo gde postaje neprijatno. Domaći proizvođač pšenice u proseku dobija 22,16 dinara po kilogramu. Na drugoj strani Jadrana, njegova pšenica vredi trideset dva i po dinara. Razlika od deset dinara po kilogramu — ili oko sto evra po toni — negde na putu nestaje u transportu, maržama, posrednicima i taman onoliko koliko je potrebno da se otkupna cena na terenu ne pomeri značajno naviše.
Da li to znači da bi proizvođač trebalo da dobije 32 dinara? Ne, realno ne — transport košta, logistika košta, rizik košta. Ali da li treba da dobije više od 22 dinara kad se zna da se njegov rod prodaje u Italiji sa skoro pedeset odsto višom cenom? To je pitanje koje niko u ovoj priči ne postavlja javno. A kad niko ne postavlja pitanje, odgovor se ne pojavljuje sam od sebe — on se jednostavno izbegava.
Kada ugovori postanu poslovna tajna, jedino ko ostaje u mraku je proizvođač. Kupac zna cenu, izvoznik zna cenu, berza zna cenu. Samo čovek koji je posejao i žeo ne zna. — dr Vlado Kovačević, direktor Produktne berze Novi Sad
Berzanski sto u Bolonji je dobar potez institucionalno — otvara vrata, stvara vidljivost, daje legitimitet srpskom žitu na jednom od najvažnijih evropskih tržišta. Ali dok god ti ugovori ostaju zatvoreni za javnost, dok god se količine i cene prodaje srpskog žita u Italiji saznaju retroaktivno preko Udruženja „Žitounija" a ne preko berzanskih izveštaja u realnom vremenu — mi imamo tržište koje radi, ali ne i tržište koje je transparentno. A netransparentno tržište uvek radi na štetu onoga koji je na dnu lanca.
Srbija izvozi pšenicu u Italiju u količinama koje imaju strateški značaj za obe strane. To je činjenica i to je dobro. Ali dok se između otkupne stanice u Bačkoj i berze u Bolonji nalazi zid od poslovnih tajni, proizvođač će i dalje morati da pogađa koliko vredi njegov rad. A pogađanje nikada nije bilo dobra poljoprivredna politika.
Izvor: AgroFin, 6. novembar 2026.
💬 0 komentara