Imate sto krmača, objekat koji ste gradili deset godina, račune za struju koji vam svaki mesec presecavaju dah, i stočnu hranu koja je od prosle godine poskupela za trećinu. I onda, nekog ponedeljka, stigne SMS. Klaničar vam nudi 140 dinara po kilogramu žive mere. Vi računate, varalica na kalkulatoru vam pokaže da ste na nuli. I shvatite da nemate kome da se žalite — jer cena nije vaša.
Tu priču je ispričala Sanja Čelebićanin, predsednica Udruženja odgajivača svinja Srbije, u izjavi za RTS. Bez ulepšavanja, bez diplomatskih okolišanja. Svinjarska proizvodnja u Srbiji jedina je grana primarne stočarske proizvodnje u kojoj čovek koji proizvodi ne formira cenu svog proizvoda. To radi otkupljivač. Svake nedelje. A odgajivač može samo da prihvati ili odbaci.
Tržište na kojem proizvođač nema reč
Ovo nije nova priča. Ali je postala hitnija nego ikad, zato što su se troškovi proizvodnje u poslednje dve godine popeli na visine koje su mnoge gazdinstva dovele do ivice. Hrana je skuplja. Energija je skuplja. Veterinarski troškovi rastu sa svakom sezonom. A otkupna cena se kreće po logici koja nema nikakve veze sa tim troškovima.
Čelebićanin je rekla ono što svaki odgajivač u Vojvodini, Šumadiji, Mačvi ili bilo kom drugom svinjarskom regionu oseća na sopstvenoj koži: ne samo da proizvođač ne formira cenu, već ni pad otkupne cene ne prati pad cena u maloprodaji. Razlika se negde gubi. A to „negde" je prostor između farme i tezge u kom klaničari, prerađivači i trgovački lanci uzimaju svoj deo — i to deo koji raste, ne pada.
Da stvar bude gora, sistem je takav da odgajivač nema pregovaračku poziciju. Klaničara je malo, rade po istom obrascu, i svi znaju da svinja koja stoji u objektu košta više nego ona koja se tovi dan ranije. Vreme radi protiv proizvođača.
Od 140 dinara otkupa do 800 dinara u radnji
Najteži podatak koji je Čelebićanin iznela nije apstraktna tvrdnja o „nesrazmeri". To su konkretni brojevi. Bilo je perioda, kaže ona, kada je otkupna cena svinjskog mesa iznosila sto četrdeset dinara po kilogramu žive mere tovljenika. Istovremeno je cena u maloprodaji ostajala na osamsto dinara.
Da budemo jasni — to nije razlika od deset ili dvadeset procenata koju biste mogli pripisati troškovima klanja, prerade, transporta i marži. To je razlika koja više od pet puta premašuje otkupnu cenu. Pet puta.
„Nekada se podrazumevalo da cena kilograma žive mere pomnožena sa tri ili tri i približno odgovara maloprodajnoj ceni kilograma buta. Taj odnos više ne važi." — Sanja Čelebićanin, predsednica Udruženja odgajivača svinja Srbije
Ako je nekad važilo pravilo da pomnožite otkupnu cenu sa tri i dobijete približnu maloprodajnu cenu, danas taj račun više ne drži vodu. Što znači da se neko u tom lancu hrani mnogo bolje nego što bi trebalo. A taj neko nije odgajivač.
Razmislimo o tome šta ovo znači za čoveka na terenu. Odgajivač koji danas drži sto ili dvesta krmača nalazi se u poziciji koja podseća na kocku. Ako otkupna cena padne ispod granice pokrića troškova — a ta granica se pomerila nagore sa svakim poskupljenjem hrane i energije — on nema mehanizam da reaguje. Ne može da zadrži svinje dok cena ne poraste, jer to znači da svaki dan više gubi. Ne može da pregovara, jer nema pregovaračku poziciju. Ne može da prekida partnerski odnos sa klaničarom, jer ih je malo i svi rade po istom obrascu.
Šta Čelebićanin predlaže kao izlaz
Rešenja koja je Čelebićanin nabrojala nisu nova ni revolucionarna. Ali su u trenutnom stanju srpskog svinjarstva radikalna upravo zato što se dosledno ne sprovode. Tri stuba na kojima bi trebalo graditi drugačiji model: ugovorena proizvodnja, ograničavanje uvoza kroz kvote i veća ulaganja u domaće stočarstvo.
Ugovorena proizvodnja je koncept koji u teoriji garantuje odgajivaču otkupnu cenu unapred, pre nego što uopšte ubaci prasad u objekat. Znate koliko ćete dobiti, računate, planirate. U praksi, međutim, ugovorna proizvodnja u Srbiji često funkcioniše kao jednosmeran ugovor — klaničar određuje cenu i uslove, a odgajivač potpisuje jer nema drugog izbora. Prava ugovorena proizvodnja podrazumevala bi rizik koji se deli, a ne rizik koji se prebacuje na onog koji je najslabiji.
„Cenu formira otkupljivač, a ne proizvođač. To je jedina primarna stočarska proizvodnja kod koje je to slučaj." — Sanja Čelebićanin, predsednica Udruženja odgajivača svinja Srbije
Što se tiče uvoza, Čelebićanin predlaže kvote kao mehanizam zaštite domaće proizvodnje. To je tema koja u Srbiji uvek izaziva podelu. Slobodnotrgovinski zagovornici će reći da kvote podižu cene potrošačima. Proizvođači će reći da je neograničen uvoz ono što ruši otkupne cene i guši domaće stočarstvo. Istina je negde između, ali je činjenica da domaći svinjar ne može da se takmiči sa uvozom iz zemalja koje subvencionišu svoju proizvodnju na način na koji Srbija to ne radi.
Treći stub — veća ulaganja — najmanje je sporan i najteže osporiv. Domaće stočarstvo je decenijama podfinansirano. Objekti su zastareli, genetika zaostaje, a konkurencija iz Evropske unije ulazi na naše tržište sa cenom koja je delom rezultat i direktnih subvencija koje tamošnji proizvođači dobijaju. Mi od njih tražimo da se takmiče na tržištu koje nije isto. To je kao da pustite amatera na ring sa profesionalcem i kažete — neka najbolji pobedi.
Cena koju ne formira proizvođač nije cena — to je diktat
Glavni problem nije samo u tome što je otkupna cena niska. Problem je u tome što sistem ne dozvoljava da ona bude pravedna. Jer cena koju ne formira onaj koji proizvodi nije cena — to je diktat. I taj diktat se plasira kroz mehanizam koji izgleda kao tržište, miriše na tržište, ali nema ništa sa tržištem u kome dve strane pregovaraju kao ravnopravni partneri.
Dok se ne uspostavi mehanizam u kojem odgajivač sedne za sto sa klaničarom kao ravnopravan partner — a ne kao primalac ponude koju jedino može da potpiše — srpsko svinjarstvo će nastaviti da se prazni. Polako, sigurno, i bez buke. Dok na kraju ne ostanemo samo sa uvoznim mesom na tezgama i pričom o nekadašnjem stočarstvu koje smo nekako propustili da sačuvamo.
Izvor: AgroFin, 6. novembar 2026.
💬 0 comments