Dok veće opštine u Vojvodini mesečima raspravljaju o tenderima i komisijama, Apatin je mirno potpisao ugovore sa dvadeset tri pčelara i podelio dva miliona dinara iz sopstvenog budžeta. Bez trube, bez političkog cirkusa — samo ljudi koji su prepoznali da pčelarstvo nije hobi nego proizvodnja koja drži ekosistem na nogama. I dok to kažem, pitam se zašto ova priča nije predložak za svaku opštinu u Srbiji.
Šta se zapravo desilo u Apatinu
U Velikoj sali Skupštine opštine Apatin potpisani su ugovori sa dvadeset tri pčelara koji su se prijavili na konkurs za sufinansiranje investicija u pčelarstvo za 2026. godinu. Opština je izdvojila dva miliona dinara, a sufinansirala je do sedamdeset odsto vrednosti prihvatljivih investicija bez PDV-a, sa maksimalnim iznosom od sto pedeset hiljada dinara po prijavi. Novac ide za nabavku novih pčelinjih društava, pčelarske opreme, ali i vozila i prikolica za transport — što znači da se misli i na logistiku, ne samo na košnice.
Ono što je posebno zanimljivo jeste da su sva dvadeset tri prijavljena člana pčelarskih udruženja ostvarila pravo na sredstva. Nijedan nije odbijen. U apatinskom modelu nema onog mučnog proseka gde polovina prijava padne zbog papira ili nepostojećih kriterijuma koji se menjaju usput. Predsednica opštine Dubravka Korać je to i naglasila — konkurs je realizovan u skladu sa dogovorima sa pčelarskim udruženjima, a ne donet odozgo, iz fioke.
Sva dvadeset tri prijavljena člana udruženja ostvarila su pravo na sredstva u skladu sa svojim zahtevima. To nije slučajno — to je rezultat dogovora pre konkursa, ne nakon njega. — Dubravka Korać, predsednica opštine Apatin
Zašto ovo vredi više od dva miliona
Dva miliona dinara za dvadeset tri pčelara — računajte sami, prosečno oko osamdeset sedam hiljada po korisniku. Na prvi pogled, skromno. Ali pogledajte strukturu: opština pokriva sedamdeset odsto investicije, što znači da pčelar ulaže trideset odsto i dobija opremu koja bi ga inače koštala punu cenovnu vrednost. Za nekoga ko ima trideset košnica i želi da pređe na pedeset, ovo je razlika između širenja i stagnacije.
Pčelarstvo u Srbiji godinama pati od paradoksa — med je tražen, cena raste, ali pčelari odustaju jer su ulazi u opremu preveliki za male proizvođače. Košnica sa društvom košta između deset i petnaest hiljada dinara, medomet dvadesetak, a ako vam treba i prikolica za prevoz na pašu — račun ide u stotine hiljada. Lokalna vlast koja prepozna taj prag i pomogne ga ne radi dobrotvorni posao, već investiciju u lokalnu privredu.
Korać je pritom najavila da očekuje više novca naredne godine i pozvala pčelarska udruženja da definišu prioritete za veća ulaganja. Ovo je ključno — opština ne donosi odluku sama, već traži od udruženja da kažu šta im treba. U većini srpskih opština taj redosled je obrnut — politika prvo smisli, pa pozove proizvođače da aplaudiraju.
Opština prepoznaje doprinos pčelara lokalnoj zajednici, ne samo kroz proizvodnju meda, već i kroz brojne humanitarne akcije u kojima učestvuju. — Dubravka Korać, predsednica opštine Apatin
Model koji bi trebalo kopirati
Apatin ide i korak dalje. Korać je najavila mogućnost da pčelarska udruženja dobiju status udruženja od posebnog značaja za lokalnu samoupravu, po uzoru na Dobrovoljno vatrogasno društvo Kupusina, koje je taj status već ostvarilo. Šta to praktično znači? Znači trajniji okvir za finansiranje, ne jednokratne isplate koje zavise od toga ko je na vlasti i koliko je novca ostalo u budžetu pred kraj godine.
Status udruženja od posebnog značaja otvara vrata za planiranje sredstava na višegodišnjem nivou. Pčelari mogu da znaju da li će imati podršku za nabavku medvrdi, medovrtača ili čak zajedničkog skladišta — ne iz godine u godinu, već u kontinuitetu. U srpskom pčelarstvu, gde prosečan pčelar ima između dvadeset i pedeset košnica i radi sam, bez ikakve institucionalne podrške izvan državnih podsticaja koje često kasne, ovakav lokalni model je dragocen.
Državni podsticaji za pčelarstvo postoje — Ministarstvo poljoprivrede godišnje raspisuje konkurse, iznosi po košnici se kreću u rasponu od nekoliko stotina dinara, ali proces prijave, overe i isplate često traje mesecima. Lokalna opština koja raspolaže budžetom i koja poznaje svoje pčelare lično može da reaguje brže i ciljanije. Apatin to radi.
Šta ovo znači za srpsku poljoprivredu
Pčelarstvo nije samo med. Pčele oprašuju useve — voćke, uljarice, povrće — i bez njih poljoprivreda gubi prinose koje novac ne može da nadoknadi. Svaki stručnjak će vam reći da vrednost oprašivanja višestruko premašuje vrednost samog meda. Kada opština uloži dva miliona dinara u pčelare, ona ne pomaže dvadeset tri čoveka — ona štiti useve na celoj svojoj teritoriji.
Problem u Srbiji je što se pčelarstvo tretira kao rubna grana, negde između hobija i ozbiljne poljoprivrede, iako brojke govore drugačije. Prema podacima Saveza pčelarskih organizacija Srbije, u zemlji ima između osamsto hiljada i milion košnica, sa tendencijom pada zbog klimatskih ekstrema, bolesti i nestajanja paša. Svaki lokalni program koji zadržava pčelare na terenu i omogućava im da rastu je korak protiv tog pada.
Apatinski model — mali budžet, ali precizno ciljan, sa uključivanjem udruženja u planiranje — trebalo bi da bude udžbenik za svaku opštinu koja ima bar deset ozbiljnih pčelara. Ne treba vam deset miliona da biste napravili razliku. Treba vam politička volja da sednete sa ljudima i pitate ih šta im treba.
Dve stvari iz ove priče ostaju u glavi. Prva: sva dvadeset tri prijave odobrene — to se dešava samo kada se konkurs pravi sa onima koji konkurišu, a ne nad njima. Druga: predsednica opštine najavljuje više novca i traži prioritete od udruženja — to se dešava samo kada vlast misli u investicijama, a ne u donacijama pred izbore. Apatin je dao dva miliona i pokazao kako se to radi. Pitanje je ko će sledeći pročitati taj primer.
Izvor: Agro TV, 7. novembar 2026.
💬 0 comments