Evropska unija ponovo vodi rat oko grožđa koje je stiglo s drugog kontinenta preko sto pedeset godina ranije, a koje su joj vlasti decenijama pokušavale da istisnu iz vinograda. Francuski poslanik u Evropskom parlamentu Erik Sarđakomo pokrenuo je inicijativu za ukidanje zabrane komercijalne proizvodnje šest američkih sorti — noe, otela, izabele, žakeza, klintona i erbemona — i time otvorio najstariju otvorenu ranu evropske vinogradarske politike. Pitanje koje sada stoji pred Bruxellesom nije samo regulatorno. To je pitanje identiteta evropskog vina.
Zabrana stara skoro vek
Ove sorte su u Evropu dopremljene iz Severne Amerike tokom devetnaestog veka, u vreme kada su evropski vinogradi borili sa filokserom i tražili otporne podloge i direktne proizvođače. Neko vreme su bile i spas. Francuska je njihovu komercijalnu proizvodnju zabranila tridesetih godina prošlog veka, u sred velike krize vinskog sektora koja je bila obeležena prekomernom proizvodnjom i padom cena. Tadašnje francuske vlasti su tvrdile da ove sorte predstavljaju pretnju i kvalitetu i međunarodnom ugledu francuskih vina. Druge evropske zemlje su pratile taj primer tokom sedamdesetih godina, i zabrana se od tada održala kao dogma.
Sarđakomo sada tvrdi da je ta dogma zastarela. Njegov argument je prost i teško osporiv: ista ta vina, proizvedena od ovih sorti, već se slobodno uvoze i konzumiraju na evropskom tržištu. Znači, Evropljani ih već piju. Samo ih ne smeju sami da proizvode.
Tržište ili ideologija
Zagovornici promene pravila ističu da savremena tehnologija i znanje omogućavaju kvalitetniju proizvodnju nego što je to bio slučaj pre pola veka, te da bi potrošači i tržište trebalo da odlučuju o uspehu ovih sorti, a ne birokratija iz tridesetih. Stručnjaci za vinogradarsko nasleđe idu korak dalje i ukazuju da problem možda nikada nije bio u samom kvalitetu grožđa, već u nekadašnjim metodama proizvodnje vina. Loše vino nije krivica sorte. Krivica je način na koji se s njom radilo.
Ako vino od izabele već stoji na polici u Parizu, a proizvedeno je van Evrope, onda je zabrana proizvodnje unutar Evrope čisto ideološka, a ne ekonomska mera. — Erik Sarđakomo, poslanik u Evropskom parlamentu
Protivnici, međutim, nisu nimalo naivni. Francuska, Italija i Španija — tri najmoćnije vinske zemlje Evrope — upozoravaju da ove sorte uglavnom daju visoke prinose. Njihov specifičan, mošusni ukus, pitanja kvaliteta i mogućnost ugrožavanja reputacije evropskih vina glavni su argumenti otpora. U prevodu: ako pustite izabelu na slobodu, biće je previše, biće je jeftina, i potrošač koji ne zna razliku pomisliće da je to evropsko vino. A to je za Francusku noćna mora.
Šta se već desilo 2019. godine
Ovo nije prvi put da Bruxelles pokušava da reši ovaj problem. Evropska komisija je 2019. godine već iznela sličan predlog, i on je naišao na čvrsto protivljenje vodećih vinskih zemalja. Amandmani Evropskog parlamenta kojima bi se omogućila legalizacija ovih sorti odbačeni su tokom pregovora sa Savetom EU. Sarđakomo sada pokušava drugim putem — želi da sporne izmene uključi u novu regulativu o zajedničkoj organizaciji tržišta poljoprivrednih proizvoda, koja bi trebalo da se primenjuje nakon 2027. godine. Umesto frontalnog napada, on bira manevar kroz širu reformu. Pametno, ali ne i sigurno.
Ovde treba stati na sekundu i razmisliti šta ovo znači za čoveka na terenu. Evropski birokrata u Bruxellesu piše pravila o sortama koje je zabranio pre skoro sto godina, dok istovremeno dopušta da se vino od tih istih sorti uvozi i pije širom Evrope. Paradoks je toliko očigledan da više ne treba nikakvo obrazloženje — ovo nije zaštita potrošača, ovo je zaštita interesa.
Problem ovih sorti nije u grožđu. Problem je u načinu na koji smo naučili da pravimo vino od njih — i u tome što nismo naučili. — predstavnik vinogradarske struke, iz pregleda evropskih analitičara
Šta ovo znači za srpskog vinogradara
Srpski proizvođač ovo prati sa distance, ali ne sa ravnodušnošću. Kod nas se izabela, klinton i noa mogu naći u dvorištima, u mešavinama, u kućnim podrumima, naročito u onim delovima zemlje gde vinogradarstvo nije industrija već tradicija. Pitanje legalizacije ovih sorti u EU direktno utiče na srpsko vinogradarstvo u dva pravca.
Prvi je izvozni: ako EU otvori vrata za proizvodnju vina od ovih sorti, srpski proizvođači koji već rade sa njima dobijaju priliku da se pozicioniraju na tržištu koje trenutno formalno ne postoji. Drugi je konkurentski: ako francuski, italijanski ili španski proizvođači dobiju pravo da gaje iste te sorte, srpsko kućno tržište može biti preplavljeno jeftinijim vinima iz zemalja sa daleko većom proizvodnom moći.
Treba biti jasan: srpsko vinogradarstvo danas stoji na raskrsnici. S jedne strane imamo ozbiljne proizvođače koji rade sa plemenitim sortama i koji izvoze, koji osvajaju medalje, koji grade brend. S druge strane imamo hiljade malih gazdinstava koja drže izabelu i klinton jer su otporne, jer daju rod, jer ne traže hemiju i jer su deo sećanja na deda. Ako EU legalizuje ove sorte, ta dva sveta se neće automatski spojiti. Ali će se dinamika promeniti.
Pravo pitanje nije sorta, već ko kontroliše priču
Ono što Bruxelles zapravo rešava nije botaničko pitanje. To je političko pitanje ko kontroliše narativ o tome šta je evropsko vino. Francuska, Italija i Španija ne brane zabranu izabele. Brane monopol na priču o kvalitetu. Ako se ta priča otvori za konkurenciju koja je jeftinija, obimnija i koja ima svoju publiku, cela hijerarhija evropskog vinskog tržišta se pomera. To je razlog zašto je zabrana iz tridesetih preživela do danas — nije preživela jer je izabela loša. Preživela je jer je Francuska dovoljno jaka da je održi.
Sarđakomov pokušaj je pokušaj da se ta moć preispita. Da li će uspeti, zavisi od toga da li će u novoj regulativi posle 2027. naći dovoljno saveznika. Italija i Španija već su pokazale da stoje uz Francusku. Ali u Evropskom parlamentu sede i poslanici iz zemalja koje nemaju vinsku tradiciju koju treba štititi, i za njih je ovo pitanje tržišne slobode, ne pitanje identiteta.
Kao novinar koji prati agrarnu politiku decenijama, naučio sam jedno: pravila koja se pišu u Bruxellesu nikada ne ostanu u Bruxellesu. Srpski vinogradar treba da prati ovo kao politički proces, ne kao botaničku vest. Jer kada se u Bruxellesu odlučuje koje sorte smeju a koje ne smeju da se gaje, ta pravila pre ili kasnije dopru do svakog vinograda na Balkanu. A onaj ko ne čita sitna slova, obično plaća punu cenu.
Izvor: Agro TV, 7. novembar 2026.
💬 0 komentara