Zamislite državu koja ima rezerve nafte za mesece rata, a žita za nijedan dan. To nije neka afrička zemlja na ivici kolapsa — to je Francuska, prvi proizvođač pšenice i kukuruza u Evropskoj uniji. Parisko Ministarstvo poljoprivrede pokrenulo je hitnu analizu o formiranju strateških rezervi žitarica, a rezultati se očekuju do kraja novembra. Za poljoprivrednika u Vojvodini koji upravo seje ozimu pšenicu, ta vest zvuči kao da vam je komšija sa najvećim ambarom odjednom počeo da kupi konzerve.
Iluzija koja se raspršila
Geopolitika poslednjih godina je pregazila sve udžbeničke scenarije. Ratovi, blokade, prekidi lanaca snabdevanja — to više nisu vežbe na papiru, to je svakodnevica. Francuska decenijama drži strateške rezerve nafte, kao i svaka država koja ozbiljno shvata sopstvenu bezbednost. Ali žitarice? Niko se time nije ozbiljno bavio. Tržište je, valjda, uvek nekako nahranilo sve.
Ta „nekako“ se sada briše. Švedska je već 2025. najavila formiranje rezervi žitarica na severu zemlje, namenjenih za slučaj rata ili drugih kriza. Francuska se priključuje tom razmišljanju, i to menja paradigmu u Evropskoj uniji. Pitanje više nije da li će se kriza desiti — pitanje je kada i koliko ćemo biti spremni.
Četiri i po hiljade silosa — i nijedna prava rezerva
Francuska raspolaže sa oko četiri i po hiljadu silosa za skladištenje žitarica. Impresivan broj koji zvuči kao sigurnost. Ali problem je suptilan i opasan: te zalihe su u komercijalnom sistemu. Žito koje stoji u tim silosima sutra može da se proda Kini, Alžiru ili bilo kom kupcu koji ponudi dobru cenu. To nije rezerva — to je roba na polici koja čeka najbolju ponudu.
Erik Tiruijen, predsednik udruženja proizvođača žitarica AGPB, jasno je povukao crtu između ta dva pojma. Komercijalne zalihe služe tržištu, a ne naciji u nevolji. Njihova namena nije da nahrane stanovništvo kada padnu granice ili se prekinu uvozni tokovi — njihova namena je profit vlasnicima robe.
Komercijalne zalihe nisu isto što i strateške rezerve — njihova namena nije isključivo obezbeđivanje domaćeg stanovništva u vanrednim okolnostima. — Erik Tiruijen, predsednik AGPB
Ta razlika pogađa i srpskog proizvođača direktno u slepoočnicu. Kod nas se isto pita: koja količina žita u domaćim silosima je zaista „naša“, a koliko je već ugovorena za izvoz pre nego što je klas uopšte požnjevan? Srpska poljoprivreda godinama funkcioniše po principu „proizvedi i prodaj", sa minimalnim državnim intervencijama kroz javne rezerve. Da li je taj model održiv u vremenu kada se i Francuska pita kako da obezbedi hleb za svoje građane? Teško.
Najveći u EU, ali sa sve manje zemlje pod žitom
Francuska je prvi proizvođač pšenice i kukuruza u Evropskoj uniji. To zvuči kao sigurnost. Ali brojke ispod površine pričaju drugu priču. Prema podacima AGPB, površine pod strnim žitima pale su sa 8,1 milion hektara 2016. godine na 7,2 milion hektara 2026. godine. Skoro milion hektara za deset godina. U najvećoj poljoprivrednoj sili Unije.
Razlog je bolno poznat: slaba rentabilnost proizvodnje. Francuski poljoprivrednici imaju istu glavobolju kao i srpski — troškovi rastu, cene otkupa ne prate, a politika obećava. Razlika je jedino u tome što francuski gazda ima veće parcele i bolje subvencije. Ali i on odustaje od žita kad matematika ne štima.
Pad od skoro milion hektara pod strnim žitima nije statistički šum. To je trend koji govori da evropski proizvođači gube bitku sa troškovima proizvodnje, i da politika to godinama nije prepoznala kao bezbednosni problem. Sada ga prepoznaje — kroz analizu strateških rezervi. Bolje ikad nego nikad, mada bi i Francuzi voleli da su se setili ranije.
Pad površina pod žitom nije samo ekonomski problem — to je pitanje nacionalne bezbednosti koje se godinama zanemarivalo. — procena iz sektora proizvođača žitarica
Četiri pitanja na koja niko ne želi da odgovori
Francuska analiza koja se očekuje do kraja novembra ne donosi automatski rezerve. Ona bi trebalo da odgovori na četiri ključna pitanja: koliko žita je potrebno, ko to plaća, gde se skladišti i pod kojim uslovima se aktivira. Zvuči jednostavno. Ali svako od tih pitanja je politička mina sa posebnim upaljačem.
Količine zavise od toga koliko dugo kriza traje i koliko ljudi treba nahraniti. Finansiranje znači ili novac poreskih obveznika ili obaveza za proizvođače i skladištare — i nijedna opcija nije popularna. Lokacije skladištenja otvaraju pitanje ko kontroliše te silose i ko ima pristup njima. A uslovi aktivacije? To je najosetljivije od svega: ko odlučuje kada je situacija dovoljno ozbiljna da se otvore rezerve? Ko taj prag pomeri pogrešno, ili ga ne pomeri na vreme — snosi odgovornost za glad.
Šta ovo znači za Srbiju
Srbija je u drugačijoj poziciji od Francuske, ali ne toliko drugačijoj koliko bismo želeli da verujemo. Mi smo izvoznik žita, u dobrim godinama proizvedemo više nego što pojedemo, i to nas čini relativno sigurnom. Ali „relativno" je ključna reč koja u ovom poslu ne vredi mnogo. Naš sistem javnih rezervi postoji, ali je više reaktivan nego strateški — aktivira se kad cene skoče, a ne kad se planira unapred za krizu koja još nije stigla. To je razlika između vatrogasca koji čeka požar i onog koji čisti suve grane pre sezone.
Pad površina pod žitom u Francuskoj treba da nas podseti na domaće trendove. Vojvodina gubi obradivo zemljište pod pritiskom urbanizacije, industrije i klimatskih promena. Rentabilnost ratarstva je pod stalnim pritiskom — troškovi goriva, đubriva i mehanizacije rastu, a otkupne cene ne prate tempo. Ako najveći proizvođač u EU gubi milion hektara žita u deceniji, šta tek može da se desi sa naših pedesetak hiljada hektara pod strnim žitima u slivima gde su prinosi već marginalni? To nije retoričko pitanje — to je matematika koja čeka.
Drugo, pitanje strateških rezervi nije samo koliko imamo žita u silosima. Pitanje je čije je to žito. Ako je ugovoreno za izvoz pre žetve, ako su ga otkupili trgovci koji ga drže kao robu, onda mi faktički nemamo rezervu — imamo protok koji se može prekinuti svakog trenutka. Francuska sada pokušava da razdvoji „žito za tržište“ od „žita za narod“, i to je potez koji bi i Beograd trebalo da razmotri bez odlaganja.
Ako Francuska sa svojim kapacitetima sumnja u sopstvenu bezbednost snabdevanja, onda nijedna zemlja u regionu nema razloga da bude bezbrižna. — ocena agrarnih analitičara
Francuska analiza možda neće dovesti do formiranja rezervi. Možda će završiti u fioči kao još jedna studija koja je koštala, a nije promenila ništa. Ali sam čin da se to pitanje postavlja u najvećoj poljoprivrednoj sili EU šalje signal koji ne sme da se ignoriše: globalna prehrambena bezbednost više nije garantovana. Ako Paris misli da mu treba rezerva žita za rat, onda i Beograd treba da se zapita šta ima u rukavu kad svet ponovo zatvori vrata. Jer hleb nije roba — hleb je uslov.
Izvor: Agro TV, 8. novembar 2026.
💬 0 komentara