Kada se u selima oko Vršca i Smedereva već povlače folije i pripremaju vinogradi za zimsko mirovanje, negde daleko na Kavkazu upravo se zatvara knjiga jedne vinogradarske sezone koja bi nas mogla naučiti više nego svi domaći strateški dokumenti zajedno. Gruzija, zemlja manja od Srbije i po teritoriji i po broju stanovnika, do 30. oktobra je preradila 323.300 tona grožđa. Brojka je impozantna. Ali prava priča nije u tonama — nego u tome koliko je malo te robe završilo kao otpad.
Mala zemlja, veliki sistem
Gruzija nije ni po čemu velika. Nema ni našu teritoriju ni naš broj stanovnika. Ali ima nešto što mi nemamo — vinogradarski sektor koji funkcioniše kao strateški resurs, a ne kao teret za budžet. Nacionalna vinska agencija Gruzije objavila je preko platforme EastFruit podatke koji ne ostavljaju prostor za tumačenje: država je iza svog vinogradara, i to ne na rečima.
Kahetija, glavni vinogradarski region, sam je dao 314.500 tona. To je gotovo devedeset sedam odsto ukupne prerade. Jedan region nosi celu industriju — i niko se ne čudi. To je decenijama građena specijalizacija koja kod nas još uvek izgleda kao luksuz. A onda dolazi podatak koji stvarno boli: samo 0,7 odsto grožđa je bilo lošijeg kvaliteta. Sve ostalo je srednji i visok kvalitet. Zamislite da se to desi u Srbiji. Da manje od jednog procenta robe padne na kontroli. Kod nas se takav rezultat ne pamti.
Cene koje nisu lutrija
Otkupne cene u Gruziji nisu stvar dogovora u senci ni pritiska otkupljivača. Vezane su za sadržaj šećera u bobicama, što znači da proizvođač koji radi kako valja dobija i više. Sorta Saperavi sa najmanje dvadeset odsto šećera otkupljuje se po 1,50 larija po kilogramu — pedeset dva centa. Rkaciteli i ostale vinske sorte sa najmanje devetnaest odsto šećera idu po 1,30 larija, četrdeset pet centi. Roba koja ne ispunjava kriterijume dobija manje. Jednostavno, merljivo, pravedno.
Cena koja zavisi od šećera u bobicama nije kazna za proizvođača, nego podsticaj da razmišlja o kvalitetu, a ne samo o tonama. — predstavnik sektora vinogradarstva, iz pregleda EastFruit
Evo gde postaje jasno zašto nas taj sistem ostavlja kratke. Kod nas se grožđe često otkupljuje po fiksnim cenama koje ne razlikuju rod sa dvadeset odsto šećera od onog sa šesnaest. Proizvođač koji je uložio u rezidbu, zaštitu, regulaciju roda, na kraju dobija istu cenu kao onaj koji je prepustio sortu da radi šta hoće. Nema kazne za loše. Nema nagrade za dobro. I onda se čudimo zašto kvalitet varira iz godine u godinu.
Regioni van Kahetije: gde se čuva identitet
Kahetija vlada obimom, ali ostali regioni čuvaju dušu gruzijskog vina. U Lečhumiji je berba još u toku — prerađeno je oko petsto tona, a ukupna proizvodnja se procenjuje na najviše hiljadu tristo. Mali brojevi, ali iza njih stoje autohtone sorte koje nećete naći nigde drugde u svetu. To nije slučajnost. To je politika.
Rača je već završila sezonu sa gotovo tri hiljade i šesto tona sorti Aleksandrouli i Mujuretuli. Te sorte idu za Hvančkaru — poluslatko vino koje je nekoć stajalo na stolovima sovjetske elite, a danas predstavlja zaštitni znak celog regiona. I tu dolazimo do detalja koji bi trebalo da nas natera da prestanemo da pričamo o subvencijama na naš način. Za proizvođače u mikroregionu Hvančkara predviđena je posebna državna podrška. Vinarije koje otkupe i prerade najmanje tri tone grožđa, uz plaćanje proizvođačima najmanje osam larija po kilogramu — oko dva evra i sedamdeset pet centi — imaju pravo na subvenciju od četiri larija, odnosno oko jedan evro i trideset osam centi po kilogramu.
Država ne plaća da bi grožđe bilo jeftino. Država plaća da bi grožđe bilo dobro. Subvencija ide onome ko proizvođaču plati poštenu cenu, a ne onome ko ga pritisne na minimum. — predstavnik sektora vinogradarstva, iz pregleda EastFruit
Obratite pažnju na logiku koja je tu jednostavna a kod nas nepoznata. Subvencija se ne daje proizvođaču direktno. Daje se vinariji — ali samo ako je vinarija prethodno platila vinogradaru dovoljno. Osam larija po kilogramu je ozbiljna cena. Država dodaje još četiri, ali nikako pre nego što se uveri da je novac stigao do onoga ko je gajio grožđe. Kod nas taj mehanizam ne postoji. Subvencija redovno ode u džep otkupljivača, a vinogradar ostane na suvom i pita se zašto se ovako radi.
Šta Gruzija radi bolje od nas
Gruzija i Srbija nisu uporedivi po obimu. Njihovih tri stotine dvadeset tri hiljade tona je brojka koju mi ne približavamo lako. Ali uporedive su po pristupu — i tu razlika boli. Gruzija je shvatila da je vino njen brend, da je vinogradarstvo deo nacionalnog identiteta i da država mora da bude partner, a ne posmatrač koji izdaje naredbe sa visine.
Kod nas je vinogradarstvo godinama tretirano kao korak dete poljoprivrede. Subvencije postoje, ali su često nejasne, nevezane za kvalitet i podeljene na način koji ne nagrađuje bolje već samo veće. Nema mehanizma koji kaže: plati proizvođaču pošteno, pa će ti država dodati. Nema cenovne lestvice koja razlikuje grožđe sa dvadeset odsto šećera od onog sa šesnaest. Nema subvencije koja je uslovljena time da je novac prethodno stigao do vinogradara.
Kada država kaže da će subvencionisati samo onaj otkup koji je pošten, ona ne štiti samo vinogradara — ona štiti reputaciju celog sektora. — predstavnik sektora vinogradarstva, iz pregleda EastFruit
Srpski vinogradar danas stoji pred istim izazovima kao i gruzijski — klimatske promene, pad kupovne moći, konkurencija jeftinih uvoznih vina. Ali gruzijski vinogradar iza sebe ima državu koja je prepoznala vrednost autohtonih sorti, koja subvencionira kvalitet a ne količinu i koja je izgradila sistem u kojem otkupljivač ne može da prevari proizvođača a da i dalje dobije državni novac. To nije sitnica. To je razlika između sektora koji napreduje i sektora koji preživljava.
Nije problem u tome što Srbija nema potencijal. Problem je u tome što još uvek nismo definisali šta želimo da budemo na vinskoj mapi sveta. Gruzija želi da bude prepoznatljiva po autohtonim sortama i po vinu sa geografskim poreklom. I radi na tome svakog dana, sezona za sezonom, sa brojevima koji to potvrđuju. Dok čekamo da srpska agrarna politika shvati da subvencija bez uslova nije podrška nego milostinja, Gruzija već puni podrume sa tri stotine dvadeset tri hiljade tona grožđa od kojih je devedeset devet i tri desetine odsto srednjeg i visokog kvaliteta. Brojevi ne lažu. Sistemi ne varaju. A vinogradar koji dobija poštenu cenu za pošten rad — taj ne traži drugi posao.
Izvor: Agro TV, 8. novembar 2026.
💬 0 komentara