Kad na trpezariji u Šapcu ili Kraljevu zagrizeš ajdared koji je doputovao iz Poljske, a u istom trenutku petnaest kilometara dalje neki voćar ne zna kuda sa svojom berbom — nešto je duboko trulo u tom lancu. Profesor Dragan Radivojević sa Poljoprivrednog fakulteta u Zemunu je u podkastu Agro Priče otvorio karton srpskog voćarstva i pokazao da dijagnoza nije ni približno onoliko ružičasta koliko bi neki hteli da verujemo. Od investicije koja miriše na cenu stana pa do paradoksa da uvozimo jabuku koju kod nas gaje dedovi, slika je takva da vam se zavrti u glavi.
Od potencijala do uvoza — zašto baš sad
Srbija ima zemljište, klimu, tradiciju i ljude koji znaju šta rade. To kaže svako ko se ikad bavio analizom naše poljoprivrede, i to je tačno. Ali to je istina koja nas ne vodi nigde dok sedimo za pregovaračkim stolom bez ugovora, sa kamionom punim jabuke i bez pozicije iz koje možemo da kažemo ne. Razgovor sa profesorom Radivojevićem dolazi u trenutku kada troškovi proizvodnje više ne ostavljaju prostor za amaterske poteze, a berba koja je pred vratima samo potvrđuje ono što smo morali da znamo još prošle godine.
Voćarstvo u Srbiji godinama balansira između onoga što može i onoga što zaista radi. I ta razlika, između potencijala i realnosti, upravo postaje jaz koji guta proizvođače.
Cena ulaska — hektar kao stan u Novom Sadu
Podizanje jednog hektara jabuke danas košta između sedamdeset i sto hiljada evra. Taj novac ne pokriva samo sadnice — on pokriva sistem za navodnjavanje, protivgradnu mrežu, stubove, drvene ili betonske nosače, pripremu zemljišta, zaštitna sredstva, đubriva i radnu snagu pre prvog roda. I to je tek početak. Profesor Radivojević postavlja pitanje koje mnogi previđaju dok gledaju računicu na papiru: šta posle toga? Jer taj novac se ne vraća pre treće, ponekad i četvrte godine, a za to vreme se troši na održavanje, zaštitu i rad koji ne čeka.
Prinos od četrdeset tona jabuke po hektaru pominje se kao važan prag. Ali sama tonža nije dovoljna da se proglasi uspeh — to je podatak koji mnogi upišu u poslovni plan i onda se iznenade kad na kraju sezone imaju manje novca nego što su uložili. Ono što presudno određuje zaradu jeste udeo plodova prve klase. Dva proizvođača mogu imati isti prinos po hektaru, a jedan zarađuje dvostruko više jer je njegovo voće ravnomernije, krupnije i bez oštećenja. Tu razliku ne pravi sreća — prave je sorta, podloga, kvalitet sadnica i agrotehnika.
Prinos od četrdeset tona po hektaru nije cilj — to je minimum da bi se uopšte ušlo u računicu koja ima smisla. Ali ono što tu računicu okreće u profit jeste procenat prve klase, a to je gde većina gubi. — prof. dr Dragan Radivojević, Poljoprivredni fakultet u Zemunu
Izbor sorte je odluka koja vas obavezuje petnaest, dvadeset, možda i trideset godina. Greška tu ne boli samo prve sezone — boli svake sezone, i to sve više kako stablo raste i investicija se produbljuje. Profesor spominje sortu Pink Lady i druge sorte jabuke kao primer kako izbor koji danas deluje modno ili atraktivno može dugoročno odrediti čitav pravac proizvodnje. Ko bira sortu zato što je čuo da se dobro plaća, a ne zato što razume uslove svog zemljišta i mikrolokacije, već je napravio prvi korak ka problemu iz kojeg se izlazi samo sekirom.
Kod kruške je priča slična, ali sa svojim specifikumima. Prinos koji donosi dobru zaradu nije onaj najveći po masi — nego onaj koji kombinuje količinu sa kvalitetom i plasmanom u pravom trenutku. Ko računa samo tone, a ne računa klasu i kalibar, na kraju se pita zašto mu se voće prodaje po ceni koja jedva pokriva trošak berbe. I pita se to svake godine, sve dok ne odustane ili ne promeni pristup.
Paradoks uvoznog ajdareda — simptom, ne slučajnost
Jedna od najbolnijih tačaka razgovora jeste činjenica da se na domaćem tržištu našao ajdared iz Poljske i Makedonije. Srpski potrošač jede jabuku koja je prešla hiljade kilometara da bi stigla do njega, dok domaći proizvođači ne uspevaju da istu tu sortu, koja se kod nas gaji decenijama, plasiraju na sopstveno tržište po pravednoj ceni. Ako vas to ne boli — niste u ovom poslu.
To nije slučajnost. To je simptom sistema u kojem otkupne cene ne formiraju proizvođači, niti tržište u klasičnom smislu — već akteri koji imaju pregovaračku moć, hladnjače i kanale prodaje. Voćar koji stoji sam, sa kamionom punim jabuke i bez ugovora, nema poziciju iz koje može da pregovara. Prihvata ono što mu ponude ili gleda kako mu voće truli. I taj izbor nije izbor — to je ucena prerušena u tržište.
Kada na našem tržištu imamo ajdared iz Poljske i Makedonije, to ne znači da mi ne možemo da ga proizvedemo. Znači da ne možemo da ga organizujemo da stigne do potrošača na način koji isplati proizvođača. — prof. dr Dragan Radivojević, Poljoprivredni fakultet u Zemunu
Ko opstaje, a ko pada — udruživanje kao jedina šansa
Razgovor sa profesorom Radivojevićem otvara i pitanje udruživanja voćara i zadrugarstva — teme koja se u Srbiji pominje decenijama, a teško zaživljava. Razlozi su poznati i ne treba ih potiskivati: poverenje među proizvođačima je na niskom nivou, iskustva sa propalim zadružnim sistemima iz devedesetih su još živa, a individualni uspesi koji se povremeno dese ubede ljude da sami mogu lakše. Ali sam može lakše samo dok ne dođe do berbe i prodaje — tada se svaka prednost individualnog pristupa pretvara u manu.
Zajednički nastup bi mogao da donese male proizvođače u poziciju u kojoj imaju pregovaračku snagu, pristup većim kupcima, kontrolu kvaliteta i brendiranje. Umesto toga, imamo fragmentisanu proizvodnju u kojoj svako gura svoju priču, a veliki akteri diktiraju uslove. I onda se čudimo što na trpezariji stoji poljski ajdared.
Tehnologija je druga strana medalje. Roboti već rade u hladnjačama — sortiraju, pakuju, palete. Ko ima pristup takvoj opremi, ili ko je udružen dovoljno da je zajednički koristi, dobija prednost koja se ne može nadoknaditi radnom snagom. Ko nema — ostaje na ručnoj sortiranju i ceni koja to reflektuje. I tu nema sentimentalnosti — tržište ne pita da li ste imali lošu godinu ili je radna snaga bila skupa. Pita samo koliko košta vaša jabuka i kakva je.
Šta ovo znači za čoveka na terenu
Ova epizoda podkasta Agro Priče nije akademski razgovor o voćarstvu. To je praktični vodič kroz minsko polje u koje ulazite kad odlučite da zasnujete voćnjak — ili kad pokušavate da sačuvate onaj koji već imate. Od sedamdeset hiljada evra po hektaru do uvoznog ajdareda iz Poljske, svaki podatak u ovom razgovoru nosi istu poruku: voćarstvo danas nije hobi — to je industrija sa marginama koje prašte one koji ne računaju. I to ne pršti jednom — pršti svake sezone, dok ne prestanete ili dok ne počnete da radite drugačije.
Ko želi da opstane, mora da prestane da misli tonama i počne da misli klasom, sortom, podlogom, organizacijom i tržištem. Mora da shvati da u ovoj priči sam nikada nije jači nego udružen — bez obzira na to koliko ga istorija učila suprotnom. I mora, konačno, da prihvati da ajdared iz Makedonije na našoj trpezariji nije sramota potrošača — to je sramota sistema koji nismo uspeli da izgradimo.
Izvor: Agromedia, 8. novembar 2026.
💬 0 comments