Osamsto pedeset dva miliona dolara iz bilja — i to ne iz naše bašte

Zamislite da neko iz pustinje, sa sto miliona gladnih usta i sve manje obradive zemlje, naplati skoro milijardu dolara od mirišljavog bilja. A onda pogledate u svoje dvorište, u džak kamilice koji suši se na betonu, i shvatite da ste celu deceniju prodavali zlato po ceni peska. Egipat je u 2025. godini na izvozu lekovitog i aromatičnog bilja naplatio osamsto pedeset dva miliona dolara. Ne od osušenog lista u džaku — od prerade, ekstrakcije, eteričnih ulja i brendiranih proizvoda koji završavaju na policama apoteka i kozmetičkih lanaca širom Evrope i Bliskog istoka.

Pustinja koja je pretekla planinu

Egipat nikada nije bio raj za biljke. Ovo je zemlja kojoj se pustinja širi pod nogama, kojoj Nil nosi sve manje vode, i koja hrani sto miliona ljudi na sve užem pojasu obradive zemlje. A ipak — na osamdeset hiljada feddana, što je otprilike tri hiljade trista šezdeset hektara, izgradili su sektor koji donosi skoro milijardu dolara godišnje. Ministar poljoprivrede Ala Faruk saopštio je ove podatke kao deo šire strategije vlade koja u narednom periodu planira dodatna ulaganja u preradu i povećanje dodate vrednosti proizvoda.

Srpska proizvodnja lekovitog bilja, za poređenje, ima tradiciju dužu od mnogih država na Balkanu. Ima ljude koji znaju šta rade, ima kvalitet koji se prepoznaje i čistu zemlju koju mnogi mogu samo da pozavide. Ali nema ni približno taj novac. Ne zato što ne možemo, nego zato što smo decenijama ostali na nivou gde je najveći profit odlazio onome ko je preradio, a ne onome ko je gajio. Egipat je upravo to shvatio i sada menja pravilo igre.

Šta se gaji i kako se zarađuje

Na tih osamdeset hiljada feddana, Egipćani gaje mažuran, bosiljak, nanu, anis, kamilicu, komorač, korijander, hibiskus i jasmin. Lista je dugačka i raznovrsna, a ključna stvar je u tome što oko osamdeset pet odsto pojedinih kultura u obliku suvog bilja ide na izvoz. Drugim rečima, ovo nije poljoprivreda za domaće tržište — ovo je industrija orijentisana ka svetu.

Ali Faruk je jasno rekao šta je sledeći korak. Država ne želi da ostane na izvozu sirovine, ma koliko ona bila vredna. Plan je razvoj prerade — sušenje, ekstrakcija, destilacija, proizvodnja eteričnih ulja i drugih proizvoda koji na tržištu vrede više od osušenog lista u džaku. To je prelaz sa poljoprivrednog na industrijski nivo, i to je ono što razlikuje zemlju koja izvozi milione od zemlje koja izvozi stotine miliona.

Uz to idu i sistemski elementi koji kod nas često nedostaju: unapređenje kvaliteta i bezbednosti proizvoda, efikasnije korišćenje vode, sistem sledljivosti i sertifikacije za međunarodna tržišta. Egipat ne staje na proizvodnji — on gradi celu infrastrukturu oko nje.

Cilj države je da se, umesto izvoza sirovina, podstakne razvoj prerade — sušenje, ekstrakcija, destilacija i proizvodnja eteričnih ulja. Tako dobijamo proizvod veće tržišne vrednosti i veći prihod od izvoza. — Ala Faruk, ministar poljoprivrede Egipta

Poseban značaj pridaje se povezivanju proizvođača, prerađivača i izvoznika, kao i širenju ugovorene proizvodnje. To znači da poljoprivrednik ne gaji na svoju ruku i ne čeka da mu neko možda dođe i otkupi — on ima ugovor, ima garantovan otkup i ima cenu. Kod nas je ugovorena proizvodnja u ovom sektoru još uvek više izuzetak nego pravilo, a proizvođač najčešće stoji sam na kraju lance, sa džakom bilja i nadom da će mu se neko javiti.

Beni Suef — model koji bismo mogli da prepišemo

U provinciji Beni Suef, uz podršku Programa Ujedinjenih nacija za razvoj i Evropske unije, razvija se centar za usluge u sektoru lekovitog i aromatičnog bilja. Ovo nije samo sabirni centar — obuhvata kapacitete za sterilizaciju i preradu, laboratorijsko ispitivanje ostataka pesticida i hemikalija, kao i stručnu i marketinšku podršku proizvođačima.

Znači, proizvođač u Beni Suefu dođe sa svojim usevom, dobije laboratorijsku analizu, sterilizaciju, pakovanje i pomoć oko plasmana — sve na jednom mestu. To je model koji funkcioniše zato što država i međunarodni partneri ulažu u infrastrukturu koju pojedinačni proizvođač ne bi mogao da finansira. Ako se pitate zašto Egipat ima osamsto pedeset dva miliona dolara izvoza, evo odgovora — jer ima institucionalnu podršku koja je realna, ne deklarativna.

Razvoj ovog sektora trebalo bi da doprinese većim prihodima poljoprivrednika, otvaranju novih radnih mesta i jačanju izvoznog potencijala. To su tri stvari koje i srpska poljoprivreda stalno obećava, ali u domenu lekovitog bilja retko isporučuje.

Šta ovo znači za čoveka na terenu

Srbija ima prirodne uslove za proizvodnju lekovitog i aromatičnog bilja koje su mnoge zemlje mogu samo da pozavide. Čista voda, netaknuta zemljišta, planinski reljef, tradicionalno znanje — sve je tu. Imamo kamilicu, hajdučku travu, majčinu dušicu, ruzmarin, lavandu, smilje. Imamo ljude koji decenijama gaje ove kulture i znaju šta rade. Ono što nemamo je ozbiljna državna strategija prerade.

Dok Egipat gradi centre za sterilizaciju i laboratorijsku analizu, srpski proizvođač najčešće suši bilje na betonu u dvorištu, na suncu i vetru, i prodaje ga prvom otkupljivaču koji se pojavi. Prerađivački kapaciteti postoje, ali su razbacani, mali i često bez sertifikata koji bi im otvorio vrata ozbiljnih međunarodnih kupaca. Eterična ulja se proizvode u Srbiji — ali u količinama koje su kap u moru u poređenju sa onim što tržište traži.

Ne možemo večito da prodajemo sirovinu. Dodata vrednost se ne pravi na njivi — pravi se u fabrici. Ako nemamo fabriku, nemamo ni budućnost u ovom poslu. — predstavnik sektora za lekovito bilje

Egipatski primer pokazuje da je ključna reč povezivanje. Ne povezivanje na papiru, u udruženjima koja postoje samo da bi imala predsednika, nego stvarno povezivanje proizvođača, prerađivača i izvoznika u lanac koji ima početak, sredinu i kraj. Ugovorena proizvodnja, sledljivost, sertifikacija — to nisu birokratske lepe reči, to je ono što razdvaja proizvođača koji zarađuje od onoga koji samo radi za tuđ račun.

Pitanje koje bi trebalo da postavimo jeste zašto Srbija, sa svim svojim prednostima, ne može da napravi ono što je Egipat napravio u uslovima koji su daleko teži. Imamo bolju zemlju, više padavina, manje pritisak na vodne resurse. Nemamo samo ono najvažnije — političku volju da se lekovito bilje tretira kao industrija, a ne kao seoski hobi.

Egipat je shvatio da osušeni list u džaku vredi deset puta manje od eteričnog ulja u staklenoj bočici sa etiketom. Pitanje je kada ćemo i mi to shvatiti — pre nego što nam tržište ode, ili posle.

Izvor: Agro TV, 9. novembar 2026.