Ima nečeg surovog u tome kada ti država kaže da će ti dati novac, ti na osnovu toga kreneš u investiciju, betoniraš temelje za plastenik, kupuješ opremu, ulaziš u dugove — a onda neko dvanaest dana kasnije poništi konkurs i kaže ti da se vraćaš na početak. To se sada dešava poljoprivrednicima širom Srbije. A dok traje ta drama sa poništenim konkursima, u pozadini se vrti starija, još gorča priča — novac za sertifikovano seme, obećan još 2023. godine, do danas nije stigao na račune. Umesto odgovora, ministar Dragan Glamočić nudi kredite i pozivanje na novu Vladu. Ratari nude tužilaštvo.
Obaveza stara dve godine koja čeka izvršenje
Podrška za sertifikovano seme od sedamnaest hiljada dinara po hektaru nije neka nova, iznebuha ideja. Dogovorena je 2023. godine, sa rokom isplate do kraja oktobra te godine. Od tada su proizvođači ušli u dve sezone računajući taj novac kao deo svoje kalkulacije — ulazili su u proizvodnju verujući da država drži reč. Dve godine kasnije, reč države je još uvek samo reč.
Da se ne radi o novoj političkoj odluci koju treba raspravljati i dogovarati, već o već preuzetoj obavezi definisanoj propisima, jasno je i dekanu Ekonomskog fakulteta Žaklini Stojanović.
„Ovde se radi o jednoj meri koja je već dogovorena. Vlada u tehničkom mandatu mora da izvršava obaveze koje je preuzela i definisala propisima." — Žaklina Stojanović, dekan Ekonomskog fakulteta
Njen argument je pravno utemeljen i logičan — ako je mera u budžetu i definisana propisom, izvršava se bez obzira na to ko sedi u vladi. Glamočić, međutim, misli drugačije. Preko RTS-a je preneo da odluku o drugoj rati treba prepustiti novoj Vladi jer trenutna nema politički legitimitet za takav potez. Uz to je osporio da je ikada obećao jednakih sedamnaest hiljada dinara svim proizvođačima, obrazloživši da bi iznos zavisio od angažovanog rada i vrste proizvodnje. Što bi na srpskome značilo — niste dobili ono što smo vam rekli da ćete dobiti, a možda ni nismo rekli tačno šta smo vam rekli.
Krediti umesto subvencija — ali ko još može da se zadužuje?
Ponuda kredita kao zamene za subvencije pada u trenutku kada je zemlja već spržena sušom, otkupne cene nisu pokrivale troškove proizvodnje, a dugovi se gomilaju iz sezone u sezonu. Dragan Kleut, predsednik Saveza udruženja poljoprivrednika Banata, ne ostavlja prostor za dvosmislenost — za deo ratara novo zaduživanje više nije opcija. Već su toliko u dugovima da ne mogu da dobiju ni kredite koji im se nude. I onda postavlja pitanje koje treba da zabrine svakoga ko upravlja agrarnim budžetom.
„Tužilaštvo treba da vidi gde je završio taj novac za subvencije za seme." — Dragan Kleut, predsednik Saveza udruženja poljoprivrednika Banata
Kleutova logika je prosta i nepobitna. Ako ministar ima legitimitet da raspisuje kreditne pozive, onda ga ima i za subvencije. Ako ga nema za subvencije, onda ga nema ni za kredite. Ne može se legitimitet paliti i gasiti kao sijalica, zavisno od toga koja mera ministru u datom trenutku odgovara. Dodatni problem koji Kleut navodi jeste menjanje pravila o računima kojima proizvođači treba da opravdaju podsticaje — usred procesa koji bi već trebalo da bude završen. Kad ti promeniš pravila igre nakon što su igrači već odigrali poteze, to nije administracija. To je nešto drugo.
Od Subotice do Pančeva — ista priča, nema odgovora
Subotički ratari su pokušali da dobiju makar informaciju. Srđan Boroš Đevi je u njihovo ime tražio odgovor od nadležnih, a odgovor je, prema prenosu agencije Beta, glasio da će poziv za drugu ratu uslediti kada se steknu odgovarajući uslovi — bez konkretnog datuma. Ta formula „kada se steknu uslovi" postala je standardni izgovor koji poljoprivrednici čuju godinama. U prevodu: čekajte dok ne kažemo drugačije, a nećemo ni reći kad ćemo reći.
Vojislav Mlabaški je direktniji i bez diplomatskih zaobilaznica.
„Prevareni smo kao i više puta do sada." — Vojislav Mlabaški, poljoprivredni aktivista
Mlabaški insistira na poštovanju kalendara isplata i podržava predlog da se ministru uskrati plata. Pridružuje mu se Dejan Trajković iz udruženja Naše mleko, što pokazuje da gorčina nije samo ratarska — i stočari osećaju isto. Mileta Slankamenac iz Inicijative za opstanak poljoprivrednika Srbije ide korak dalje i traži reagovanje tužilaštva za organizovani kriminal, iznoseći sumnju da je novac iz agrarnog budžeta trošen u stranačke svrhe. To je optužba koja, ako se dokaže, izlazi iz okvira agrarne politike i ulazi u sferu krivičnog dela. Ali činjenica da neko uopšte mora da je izgovori govori sve o nivou poverenja između poljoprivrednika i ministarstva.
Poništeni konkursi i betonirani temelji
Slankamenac otvara još jednu ruku ove priče — poništene konkurse Grada Beograda. Nakon objavljivanja rang-lista, grad je povukao konkurse za podsticaje, i Slankamenac predlaže da poljoprivrednici tuže lokalnu samoupravu. To su gradski podsticaji za ulaganja, odvojeni od republičke pomoći za seme, ali sa istim korenom — obećan novac koji nije stigao.
Kolika šteta može da ostane gazdinstvu kada podrška izostane nakon što je već odobrena, opisao je Dejan Krstić, sekretar udruženja Poljoprivrednici pančevačkog rita. Na konačnim listama bila su devetsto četiri proizvođača, a za pet mera bilo je namenjeno petsto trideset tri miliona dinara. Javni pozivi poništeni su dvanaest dana nakon objavljivanja konačnih rang-lista.
Dvanaest dana. Toliko je bilo dovoljno da neki proizvođači kupuju opremu, potpišu ugovore, ulaze u obaveze i počnu da investiraju računajući na novac koji im je država već bila odobrila. Neki prodavci su prihvatili povraćaj mašina, navodi Krstić, što je delimično ublažilo štetu. Ali oni koji su već započeli postavljanje plastenika nisu mogli da ponište izvedene radove. Temelji su betonirani, cevi postavljene, materijal potrošen. To se ne vraća.
U obrazloženju poništavanja navedeno je da se sredstva vraćaju u budžet. Ali proizvođači pitaju — gde će taj novac biti usmeren? Petsto trideset tri miliona dinara ne ispari. Ono negde odlazi, i to negde treba reći.
Šta ovo znači za onog koji drži motiku
Ovo nije priča o jednom kašnjenju. Ovo je priča o sistemu u kojem poljoprivrednik nikada ne zna da li će mu obećani novac stići na vreme, u dogovorenom iznosu i po pravilima koja su važila kada je on donosio odluku o ulaganju. Svaka sezona donese nova pravila, nove uslove, nove pozive, a stare obaveze se guraju pod tepih uz frazu da uslovi nisu ispunjeni. Problem je u tome što poljoprivrednik ne može da čeka — sezona ne čeka Vladu, ni ministra, ni tužilaštvo. Seme se seje kad treba. Oprema se kupuje kad je povoljna. Plastenici se grade pre zime.
Ako država poništava konkurse dvanaest dana nakon objave rang-lista, ako menja pravila o računima usred procesa, ako kaže „kada se steknu uslovi" umesto datuma — onda ne podržava poljoprivredu. Nego je drži u stanju permanentne nesigurnosti u kojoj je svaki potez kocka. I to nije kocka sa prirodom, koju poljoprivrednik prihvata kao deo zanata. To je kocka sa institucijama koje bi trebalo da budu njegova osiguranja.
Glamočić može da kaže da čeka novu Vladu. Ali ratari koji su uložili računajući na sedamnaest hiljada dinara po hektaru, a sad sede sa dugovima i bez plastenika, ne mogu da čekaju. Njima sezona ne može da sačeka legitimitet. A ako se ispostavi da je novac iz agrarnog budžeta otišao gde ne treba, onda tužilaštvo za organizovani kriminal nije previše. Onda je minimum.
Izvor: Agromedia, 10. novembar 2026.
💬 0 komentara