Zamislite čoveka koji svakog jutra istovari tri stotine litara mleka u sabirni centar, pa onda uđe u prodavnicu da kupi hleb i vidi cenu koja ga natera da proguta knedlu. Taj čovek ne čita prospekte na Zagrebačkoj berzi. Ali bi trebalo — jer ono što se tamo dešava sa splitskim lancem Tommy direktno oblikuje svet u kojem on živi i radi. Devetog novembra hrvatski finansijski regulator je odobrio prospekt za izlazak ove kompanije na berzu, i to nije samo vest za brokere.
Regulator je dao zeleno svetlo
Hanfa, hrvatska agencija za nadzor finansijskih usluga, donela je devetog novembra rešenje kojim odobrava prospekt kompanije Tommy za inicijalnu javnu ponudu i upis na uređeno tržište Zagrebačke berze. Pravna prepreka ka kotiranju akcija je time uklonjena. Pitanje više nije da li će Tommy izaći na berzu, već koliko će novca prikupiti i kako će taj novac iskoristiti.
Ovo se dešava u širem kontekstu konsolidacije maloprodaje na Balkanu. Lanci gutaju manje igrače, šire logističke mreže i kapital koji prikupljaju kroz berzu koriste za ekspanziju. Ta ekspanzija se plaća, između ostalog, i pritiskom na cene otkupa od lokalnih proizvođača. Za srpskog poljoprivrednika koji već oseća šaku velikih lanaca na svojoj robi, ovo je deo iste priče, samo ispričane sa druge strane granice.
Brojevi koji definišu razmeru
Prema rešenju Upravnog odbora Hanfe od devetog novembra, odobren je prospekt za javnu ponudu do najviše dva miliona i sto pedeset hiljada običnih akcija pojedinačne nominalne vrednosti od jednog evra. Istovremeno je odobreno uključenje ukupno osam miliona i petsto četrdeset hiljada običnih akcija, takođe nominalne vrednosti od jednog evra. Broj akcija predviđenih za javnu ponudu odgovara približno četvrtini postojećeg broja akcija kompanije — što znači da Tommy na berzu iznosi dvadeset pet posto sebe, a zadržava kontrolu u rukama dosadašnjih vlasnika.
Pripreme za ovaj korak nisu nastale preko noći. Tommy je zahtev za odobrenje prospekta podneo četrnaestog oktobra, a Hanfa je tokom postupka u dva navrata — dvadeset trećeg oktobra i četvrtog novembra — tražila izmene i dopune dokumentacije. Konačna verzija prospekta dostavljena je devetog novembra, istog dana kada je regulator doneo rešenje. Tempo je bio brz, ali je prošao kroz sve institucionalne filtere.
Tokom leta su se intenzivirale interne strukturne pripreme. Tommy je preoblikovan iz društva sa ograničenom odgovornošću u akcionarsko društvo, a osnovni kapital je povećan sa dva miliona i petsto četrdeset hiljada evra na osam miliona i petsto četrdeset hiljada evra. To povećanje kapitala izvršeno je iz sredstava društva, odnosno iz dela zadržane dobiti — što znači da kompanija nije tražila spoljni kapital za ovaj korak, već je kapitalizovala ono što je već zaradila. Ovo je važna razlika. Tommy nije kompanija koja hitno traži novac da bi preživela — to je kompanija koja se priprema za sledeću fazu rasta.
Kada maloprodajni lanac ove veličine izađe na berzu, on dobija ne samo novac za rast, već i institucionalni pritisak akcionara na marže. Taj pritisak se, na kraju krajeva, uvek preliva na dobavljače — odnosno na poljoprivrednike. — predstavnik poljoprivredne struke iz regiona
Razmere Tommyja u brojkama
Tommy je u 2025. godini ostvario sedamsto dvadeset šest miliona i tri stotine hiljada evra ukupnih prihoda i dvadeset pet miliona i šesto pedeset hiljada evra neto dobiti. Kompanija je u tom periodu imala oko četiri hiljade i tristo zaposlenih i dvesta trideset i četiri prodajna mesta. To su brojevi koji ga smeštaju u sami vrh hrvatske trgovine — a kada se uzme u obzir da hrvatsko tržište hrane i potrošačkih dobara funkcioniše po sličnim pravilima kao srpsko, razmere postaju relevantne i za naše čitaoce.
Dvesta trideset i četiri prodajna mesta znače dvesta trideset i četiri tačke u kojima se svakodnevno prodaje hrana — i gde neko mora da tu hranu snabde. Logistika, ugovorni odnosi sa dobavljačima i cene otkupa u takvom sistemu ne nastaju spontano. Nastaju pregovorima u kojima veliki lanac ima znatno veću pregovaračku moć nego individualni proizvođač koji stoji sam sa svojim kamionom pred skladištem.
Razmislimo o tome za trenutak. Čovek koji ima pedeset krava i proizvodi mleko ne sedne za sto sa predstavnikom lanca koji ima dvesta trideset i četiri prodavnice i preko sedam stotina miliona evra prihoda. On dobije papir sa uslovima, potpiše ili ne potpiše. Ako ne potpiše, pita se da li će naći drugi otkup — a otvorena pijaca je nestabilna i nepredvidiva. Tako se rađa zavisnost koja nema veze sa tržištem u kome dve ravnopravne strane pregovaraju.
Šta ovo znači za srpskog proizvođača
Poljoprivrednik u Srbiji koji čita o izlasku Tommyja na berzu možda se pita — kakve to veze ima sa mojim gazdinstvom? Odgovor je u tome što se isti proces konsolidacije maloprodaje odvija i kod nas, samo kroz druga imena. Lanci koji dominiraju srpskim tržištem takođe rastu, šire se, kapital se koncentriše, a poljoprivrednik ostaje na istoj poziciji — cene otkupa koje on dobija retko prate rast maloprodajnih cena. Razlika između onoga što poljoprivrednik dobija i onoga što potrošač plaća na kasi je marža koja hrani ceo lanac posrednika, a berzanski kapital taj lanac čini još moćnijim.
Kada kompanija poput Tommyja prikupi novac na berzi, taj novac ide u ekspanziju — nove prodavnice, nove lokacije, veću logističku mrežu. Ekspanzija znači više police za popunjavanje, ali ne nužno i bolje cene za one koji tu policu pune. Naprotiv — veći lanac često znači centralizovanije nabavke, standardizovane specifikacije i manje prostora za pregovor sa pojedinačnim proizvođačem. Umesto lokalnog menadžera koji poznaje poljoprivrednika i zna mu izaći u susret kada je sezona loša, dobijete centralni sistem koji gleda Excel tabelu i donosi odluke na osnovu proseka.
Sistem u kojem jedan ugovor sa lancem rešava otkup za desetinu gazdinstava zvuči dobro dok ne shvatite ko piše uslove tog ugovora. — predstavnik poljoprivredne struke iz regiona
Srpski poljoprivrednik već godinama živi u tom paradoksu. S jedne strane, veliki lanci obezbeđuju siguran otkup i volumen — što je u uslovima nestabilnih otvorenih pijaca dragoceno. S druge strane, ti lanci diktiraju cene, uslove isporuke i rokove plaćanja koji pritišću likvidnost gazdinstva. I dok se vlasnici lanaca pripremaju za berzu i kapitalizaciju, proizvođač i dalje čeka subvenciju po grlu i po hektaru da bi preživeo do sledeće sezone. To je nejednakost koja se ne rešava izjavama o važnosti domaće proizvodnje — rešava se institucionalnim mehanizmima koji jačaju pregovaračku poziciju proizvođača.
Berza kao pokazatelj strukturnog jaza
Ono što izlazak Tommyja na Zagrebačku berzu pokazuje najjasnije jeste razlika u zrelosti poslovnih struktura između maloprodaje i poljoprivrede. Trgovinski lanac sa dvesta trideset i četiri prodajna mesta i preko sedamsto miliona evra prihoda može da se transformiše, kapitalizuje i izađe na berzu u roku od nekoliko meseci. Poljoprivredno gazdinstvo u Srbiji, čak i ono uspešno, teško da razmišlja o pristupanju institucionalnom kapitalu — sistem to ne omogućava, a ni sama gazdinstva nisu strukturirana za takav korak.
Ovaj jaz u pristupu kapitalu je strukturni problem srpske poljoprivrede koji nijedna agrarna politika dosad nije ozbiljno adresirala. Zadrugarstvo, koje bi trebalo da bude mehanizam za grupisanje proizvođača i povećanje pregovaračke moći, funkcioniše u startnoj fazi — a u međuvremenu lanci postaju berzanske kompanije. Rezultat je tržište na kojem jedna strana ima institucionalni kapital, pravne timove i regulatornu podršku, a druga strana ima subvencije i nadu. Nije teško pogoditi ko iz tog odnosa izlazi kao pobednik.
Izlazak Tommyja na Zagrebačku berzu nije vest koja će promeniti život srpskog poljoprivrednika sutra. Ali je pokazatelj pravca u kojem se regija kreće — i podsetnik da dok proizvođač gleda u cenu otkupa po litri mleka ili po kilogramu paprike, onaj ko tu robu prodaje gleda u berzanske kotacije i kapitalizaciju. Dokle god taj jaz postoji, ko piše uslove pregovora neće biti teško pogoditi.
Izvor: Biznis.rs, 10. novembar 2026.
💬 0 komentara