Zamislite da vam gazdinstvo proizvodi više nego ikad, a prihod je manji. Tu vrstu paradoksa sada nam servira i zvanična statistika tržišta rada — broj nezaposlenih pada, a broj zaposlenih pada još brže. Podaci Ministarstva finansija za avgust 2026. godine pokazuju da je stopa nezaposlenosti spala na 7,2 odsto, ali ne zato što su ljudi masovno dobijali posao. Zato što su prestali da ga traže. Za poljoprivredu, koja već godinama krvari od nestašice radne snage, ovo je alarm koji niko u kabinetu ne čuje.
Iza broja koji veseli stoji priča koja brine
Stopa nezaposlenosti od 7,2 odsto u drugom kvartalu 2026. godine izgleda kao medalja na grudi svake vlade. Niža za 1,3 procentna poena u odnosu na isti period pre godinu dana — ko ne bi bio ponosan? Ali Ministarstvo finansija u sopstvenim podacima kaže nešto što mnogi preskaču: stopa zaposlenosti je istovremeno pala za 0,6 procentnih poena, na 50,9 odsto, a stopa aktivnosti stanovništva zabeležila je još izraženiji pad. Ljudi koji su ranije tražili posao sada su prešli u kategoriju neaktivnih. Ne rade, ne traže, ne učestvuju na tržištu rada uopšte.
Ovo nije statistička sitnica koju možemo zanemariti. U srpskoj poljoprivredi, gde je prosečna starost gazdara već prešla pedeset pet godina, svaki čovek koji odustane od trženja rada je potencijalni gubitak za sektor koji već pada s nogu. Mladi koji odlaze iz sela u gradove, pa tamo ne nalaze posao i na kraju prestanu da ga traže — to je dvostruki gubitak. Nema ih ni na njivi, ni u fabrici.
Krajem avgusta 2026. godine Nacionalna služba za zapošljavanje evidentirala je 330.500 ljudi koji aktivno traže posao, što je za 2,1 odsto manje nego pre godinu dana. Manje ljudi na birou ne znači više ljudi na radnom mestu. Znači više ljudi koji su digli ruke od sistema.
Sektori koji padaju — i koji hrane poljoprivredu
Pad zaposlenosti od 1,1 odsto na godišnjem nivou zabeležen je i u javnom i u privatnom sektoru. Javni sektor izgubio je 1,3 odsto radnika, privatni 1,1 odsto. Ali ono što je za nas ključno jeste gde je taj pad najizraženiji u privatnom sektoru: u prerađivačkoj industriji i trgovini.
Prerađivačka industrija u Srbiji obuhvata i prehrambenu industriju — mlekare, mesne industrije, silose, fabrike ulja i šećera. Trgovina je kanal kroz koji poljoprivredni proizvodi dolaze do potrošača. Pad u oba ova sektora znači da se lanac od njive do trpeze sužava, a ne širi. Ako prerađivači gube radnike, smanjuju kapacitete ili zatvaraju linije — to se direktno odbija na otkupne cene i uslove za proizvođače.
Istovremeno, neformalna zaposlenost je pala za 0,3 procentna poena, na 11,2 odsto. U poljoprivredi, gde je crno tržište rada decenijama bilo normalno stanje stvari — sezonski radnici bez ugovora, rad na dan, neprijavljene smene — ovaj podatak može značiti dve stvari. Ili je sve više ljudi formalno prijavljeno, što je dobro, ili je sve manje ljudi koji uopšte rade u poljoprivredi, što je loše. S obzirom na ukupne trendove, bojim se da je ovo drugo bliže istini.
Pad neformalnosti u poljoprivredi ne znači da su sezonski radnici dobili ugovore — znači da ih više nema. Gazde više ne mogu da nađu ljude ni za crno, a kamoli za belo. — Dragan Petrović, voćar iz Ovčarsko-kablarske klisure
Plate idu gore — a to nije dobra vest za sve
Prosečna neto plata u julu 2026. godine dostigla je 121.346 dinara, što je oko 1.034 evra. Nominalni rast u odnosu na juli prošle godine iznosi 11,3 odsto, a realni — nakon što inflacija pojede svoje — 9,2 odsto. U privatnom sektoru realne zarade su porasle za 9,3 odsto, u javnom za 8,9 odsto. Najveći doprinos rastu plata u privatnom sektoru dale su ponovo prerađivačka industrija i trgovina, dok su u javnom prednjačili obrazovanje i zdravstvo.
Za radnika u fabrici, ovo je odlična vest. Za gazdu koji mora da mu plati tu platu — manje. Poresko rasterećenje rada, čiji su se efekti nastavili iz prethodnog perioda, zajedno sa povećanjem minimalne cene rada, gura trošak radne snage nagore. Minimalna satnica od januara 2026. godine iznosi 371 dinar, u poređenju sa 337 dinara koliko je iznosila ranije. To je skok od deset odsto na sat.
Za poljoprivrednika koji zapošljava sezonske radnike na šljivi, malini, kupini ili u povrtarstvu, ovo znači da je radna snaga koja je već bila skupa sada postala još skuplja. A budući da sve manje ljudi uopšte traži posao — prema podacima Nacionalne službe za zapošljavanje, 330.500 tražilaca je 2,1 odsto manje nego lani — ponuda radne snage se sužava upravo dok cena raste. Klasična napetost ponude i tražnje, samo na štetu onoga ko treba da zaposli.
Kada minimalna satnica skoči za trideset i četiri dinara, to ne oseća samo vlasnik fabrike u Valjevu — to oseti svako gazdinstvo koje plaća sezonce za berbu i vađenje. — Milan Jovanović, proizvođač malina iz Arilja
Dugoročna nezaposlenost je pala za 0,4 procentna poena, na 3,2 odsto. Stopa nezaposlenosti mladih smanjena je za 0,9 procentnih poena, na 22,6 odsto. I ovo je, na papiru, dobro. Ali ispod dvadeset dva i po odsto nezaposlenih mladih krije se pitanje koje niko ne postavlja glasno: koliko od tih mladih uopšte ostaje u poljoprivredi? Koliko ih je prešlo u neaktivne zato što su odustali od traženja, a ne zato što su našli svoje mesto pod suncem?
Penzijska evidencija takođe pokazuje rast — prosečna isplaćena penzija u avgustu iznosila je 56.813 dinara, sa realnim rastom od 9,8 odsto u odnosu na isti mesec prošle godine. Penzioneri su, barem statistički, u boljoj poziciji nego ikad. Ali u selima Srbije, penzija je često jedini stabilan prihod domaćinstva, dok gazdinstvo postaje dopunski, a ne primarni izvor prihoda. To okreće ekonomiju sela naglavačke — poljoprivreda postaje hobi uz penziju, a ne profesija koja hrani porodicu.
Šta ovo znači za čoveka na terenu
Gledano iz kabineta u Beogradu, brojevi izgledaju kao pobeda. Stopa nezaposlenosti pada, plate rastu u realnom iznosu, neformalnost se smanjuje. Ko ne bi bio zadovoljan? Ali gledano iz sela u Banatu, iz voćnjaka u Ovčarsko-kablarskoj klisuri, iz plastenika u Leskovačkoj kotlini — slika je drugačija. Ljudi nestaju sa tržišta rada, a oni koji ostaju koštaju sve više. Prerađivačka industrija, koja bi trebalo da otkupljuje poljoprivredne proizvode i dodaje im vrednost, gubi radnike. Trgovina, koja bi trebalo da prodaje te proizvode, takođe se sužava.
Poljoprivreda Srbije ne može da se razvija bez ljudi koji rade na njivi i bez ljudi koji prerađuju ono što se s njive skine. Smanjenje broja ljudi koji traže posao nije pobeda nad nezaposlenošću — to je priznanje da sistem ne privlači ljude da u njega uđu. I dok god se ta priča prepričava kao uspeh, stvarni problem će rasti tiho, negde između statistike i njive.
Izvor: Biznis.rs, 10. novembar 2026.
💬 0 komentara