Kada se poljoprivrednik u Banatu zagleda u svoje njive sredinom jula, prvo što traži očima nije.combine. Traži vodu. Ili tačnije — traži znak da će je biti dovoljno. Vesti o završetku druge faze radova na kanalu Zlatica, koje su ove nedelje stigle iz JVP „Vode Vojvodine", za mnoge znače upravo to — da će navodnjavanje i drenaža konačno raditi kako je zamišljeno, a ne kako je bilo poslednjih godina.
Zašto Zlatica sada, a ne juče
Hidrosistem Dunav—Tisa—Dunav nije samo mreža kanala. To je kičma poljoprivrede Vojvodine, njenih oko dva miliona hektara obradivog zemljišta. Kanal Zlatica je jedan od onih delova sistema koji se često ne pominje u velikim naslovima, ali na terenu — bez njega nema ni razgovora o stabilnim prinosima u slivu koji opslužuje. Prva faza uređenja je rešila najhitnije probleme, ostavljajući za sobom deo toka koji je i dalje pravio probleme: zarastalo korito, slaba propusnost, obale koje su se rasipale pri svakom većem padavinskom talasu. Druga faza je upravo to „preostalo" morala da sredi.
Šta je urađeno i koliko to vredi
Radovi su obuhvatili deo toka reke Zlatice na kome je izvršeno uređenje priobalnog pojasa, izmuljenje kanala i izgradnja nove inspekcione staze. Izmuljenje — to je onaj posao koji se ne vidi sa ceste, a koji menja sve. Dno kanala se decenijama puni nanosom, organskim talogom i biljnim ostatcima, pa se protok sužava kao arterija pod holesterolom. Kada se taj mulj izvuče, kanal ponovo prima onu količinu vode za koju je projektovan, a ne onu smanjenu koja je na terenu postala „normalna".
Ali ovo nije bilo samo čišćenje. Na oba brega Zlatice izgrađena je nova inspekciona staza, širine šest metara, sa blagim padom koji obezbeđuje površinsko oticanje vode i sprečava pojavu vodoleži. Vodolež — to je onaj tihi ubica strukture zemljišta, voda koja stoji i ne otiče, guši korenje i stvara uslove za bolesti useva. Šest metara širine staze nije luksuz — to je dimenzija koja omogućava mašinama da pristupe kanalu za održavanje bez da gaze useve ili da čekaju da se zemlja osuši dovoljno da izdrži točak.
Ovi radovi nisu samo pitanje protoka vode — oni su pitanje pristupa. Bez inspekcionih staza, svako održavanje kanala je improvizacija. A improvizacija u hidrotehnici na kraju košta prinose. — inženjer JVP „Vode Vojvodine", terenski deo
Propusti su postavljeni od armirano-betonskih cevi, prečnika osamdeset centimetara, čime je omogućen kontinuirani protok vode u korito Zlatice. Ovi propusti su sitan detalj koji mnogi previđaju, ali on je razlika između sistema koji radi i sistema koji stvara baru na pogrešnom mestu. Svaki presek puta, svako mesto gde inspekciona staza preseca prirodni tok površinske vode, mora da ima propust koji tu vodu propušta dalje, a ne da je zaustavlja.
Šta ovo znači za proizvođača na terenu
Hajmo da budemo iskreni. Poljoprivrednik koji čita vest o „završenoj drugoj fazi radova na kanalu Zlatica" prvo pita: „A šta je sa mojom njivom?" I to je pitanje koje nije cinično — ono je jedino koje ima smisla. Jer kanal nije cilj, kanal je sredstvo. Cilj je voda koja stigne do korena ili koja ode sa njive kad je previše.
Druga faza radova doprinela je poboljšanju vodosnabdevanja korisnika kanala Zlatica, kaže se u saopštenju JVP „Vode Vojvodine". Na srpskom: oni koji crpe vodu iz Zlatice za navodnjavanje sada imaju pouzdaniji izvor. Oni koji se plaše poplava nakon obilnih kiša imaju kanal koji će primiti više vode i brže je sprovesti dalje. I oni koji su čekali da im mašine prođu uz kanal da bi očistili začepljenje — sada imaju stazu.
Kada kanal radi kako treba, poljoprivrednik to ne primećuje. To je paradoks hidrotehnike — najbolji sistem je onaj koji je nevidljiv. — terenski radnik Vodoprivrede
Ali tu je i onaj drugi, manje vidljivi sloj. Staza širine šest metara sa blagim padom znači da se voda sa same staze ne zadržava, ne prodire u telo nasipa, ne slabi obalu. To je inženjerska sitnica koja produžava vek investicije za godine. Jer prva staza koja nema pad, prva kiša napravi lokvu, lokva prodre, obala popusti, kanal se sužava — i za tri godine smo tamo gde smo bili. Ovaj put su to uradili kako treba.
Analiza: Više od kanala, pitanje sistema
Druga faza radova na Zlatici treba da se čita u širem kontekstu. Vojvodina je decenijama gubila svoju hidromelioracijsku mrežu — ne dramatično, ne preko noći, već postepeno, kanal po kanal. Održavanje je bilo sporadično, finansije uvek tanke, a teren uvek širi od budžeta. Svaki put kad bi se jedna deonica sredila, dve druge bi propadale. Rezultat je mreža koja na papiru izgleda impozantno, a na terenu radi na šezdeset, možda sedamdeset procenata kapaciteta.
Druga faza na Zlatici je, dakle, deo većeg trenda — pokušaja da se ta mreža ne samo održava, već da se obnavlja deonica po deonica. Pitanje koje ostaje je tempo. Koliko kanala se može srediti pre nego što sledeća sušna godina ponovo stavi sistem na kolena? Koliko je treća faza na Zlatici u planu, i da li postoji četvrta? Jer Zlatica nije samo jedan kanal — to je deo lanca koji slabi ako jedno kariko popusti.
Mi radimo ono što možemo sa onim što imamo. Ali teren ne čeka budžet. Teren čeka vodu. — predstavnik JVP „Vode Vojvodine"
Za poljoprivrednike koji zavise od Zlatice, ova vest je dobra. Za one koji zavise od drugih kanala koji još čekaju svoju fazu, ova vest je podsetnik. Hidrosistem DTD je živ organizam, i dok god se jedan deo leči, drugi deo krvari. Druga faza na Zlatici je korak u pravom smeru. Pitanje je samo da li hodamo dovoljno brzo.
Izvor: AgroFin, 10. jul 2026.
💬 0 comments