Đorđe Babić iz Kovilja ovih dana ne spava mirno. Ima rod u njivi, ima kupce na pijaci, ali mu sat kuca brže nego što bi želeo — jer lubenica ne čeka ništa i nikoga, a cena još manje. Ko u prvoj polovini jula ne proda, u drugoj polovini proda jeftinije, a u trećoj — ne proda uopšte. To je priča koja se svake godine ponavlja u vojvođanskim bostanima, a svake godine izgleda kao da se uči iznova.
Zašto je trka s vremenom stara koliko i bostan
Proizvodnja lubenica u Srbiji nije mala stvar. Na između četiri i pet hiljada hektara, od severne Bačke do južnih kotlina, desetine hiljada proizvođača pokušava da uhvati pravi trenutak za plasman. Problem je u tome što taj trenutak traje tri do četiri nedelje, a onda ga pregazi jeftinija konkurencija, pad kupovne moći i — sveže voće koje sazreva kasnije i preuzima pijacu. Ko ne proda na vreme, ostaje sa robom koja na debljini gubi vrednost iz dana u dan. I to nije teorijski problem. To je problem koji se meri dinarima po kilogramu i ulogom koja možda neće ni da se vrati.
Kovilj: prvi znak da je prošlo dobro jeste da ne vidiš
Na Babićevoj njivi u Kovilju kod Novog Sada krupne lubenice se ne vide na prvi pogled. Razgranate vreže sakrivaju plodove od sunca, a to, kako iskusni proizvođači znaju, znači da je bostan bio zaštićen tokom vrelih dana i da je proizvodnja prošla kako treba. Prinosi na navodnjavanim površinama kreću se oko šezdeset tona po hektaru, a tamo gde nema „veštačke kiše" padaju na duplo manje — trideset i manje. Razlika između navodnjavanja i suše, dakle, nije margina. To je razlika između posla koji se isplati i posla koji te košta.
Babić tog dana ima između deset i dvanaest tona naručeno za seču. Kaže da prodaje sve po četrdeset dinara po kilogramu, ali bi pristao i na trideset — samo da ne ostane u njivi.
„Sve na četrdeset dinara, još Bože pomozi. E sad neka ide i na trideset neka ide, da ne ostane u njizi. Ako ostane u njizi onda je problem. Onda nećemo izvući ni ulog." — Đorđe Babić, proizvođač lubenica iz Kovilja
I tu bi priča o cenama bila jednostavna da nema još jednog problema koji Babić pominje uzgred, a koji je zapravo ključan. Radne snage nema. Neće niko da radi.
Ljudi su problem, ne lubenice
Na poljoprivrednim gazdinstvima širom Vojvodine ove godine ponavlja se ista priča: ima roda, ima tražnje, ali nema ruku koje će taj rod da uberu, napune i utovare. Babić kaže da je to „malo problem", što je na naš način da se kaže da je to zapravo veliki problem. Jer lubenica ne čeka da joj neko nađe radnika. Ona zri, postaje prevelika, gubi čvrstoću i pada sa tržišta. Seča mora da se uradi kad se uradi, a ko nema ekipu — gubi dan, a sa danom gubi i deo cene.
Ovo je širi problem srpske poljoprivrede koji se ne rešava subvencijama za sadnice ni za đubrivo. Rešava se politikom zapošljavanja, organizacijom sezonskih radova i — što je najvažnije — prestankom pražnjenja sela. Dok god mladi odlaze, a stari ne mogu da se pregibu po njivi, svaki rod će biti trka s vremenom koju neko izgubi pre početka.
Izvoz: pojedinac ne može, grupa može — ali se ne udružuje
Na domaćem tržištu koviljske i ostale srpske lubenice nalaze plasman bez većih problema. Srbija jede svoj bostan i to je, u svetu u kojem uvozimo paradajz iz Turske i jabuke iz Poljske, ne treba podcenjivati. Ali izvoz je druga priča. Za ozbiljna tržišta — posebno Evropsku uniju — potrebne su količine koje pojedinac nema, kalibracija koju pojedinac ne može da uradi i rashladni lanac koji pojedinac ne može da finansira.
„Da produže vreme proizvodnje, zatim da organizuju veliki broj proizvođača, kako bi taj veliki broj proizvođača sa dva-tri do deset hektara dao značajnu količinu koja onda može da se kalibrira, pakuje, rashlađuje i distribuira pre svega na tržište Evropske unije." — Žarko Ilin, stručnjak za povrtarstvo
Ilin govori ono što svako ko se bavi povrtarstvom zna: udruživanje je jedini put. Ali to put postoji na papiru već decenijama, a na terenu ga nema. Proizvođači sa dva do deset hektara — a takvih je većina — ne udružuju se jer ne veruju udruženjima, jer su loša iskustva sa zadružnim sistemom iz devedesetih ostavila ožiljak koji ne prolazi. I tako stojimo: imamo proizvođače, imamo rod, imamo blizinu EU tržišta, a nemamo sistem koji bi to sve povezao u lance koji donose novac, a ne očaj.
Šta ovo znači za čoveka na terenu
Za poljoprivrednika koji gaji lubenice na tri hektara u Bačkoj ili Banatu, ova priča nije apstraktna. To je njegova realnost: uložio je u sadnice, đubrivo, navodnjavanje, gorivo za pumpu, a sada stoji pred njivom i računa da li će zaraditi dovoljno da pokrije ulog. Ako proda po četrdeset — prošao je. Ako mora da spusti na trideset — jedva prolazi. Ako ostane u njivi — gubi. I niko mu ne garantuje da će sledeće godine biti bolje. Jer cena inputa raste, a cena lubenice na pijaci oscilira između trideset i pedeset dinara, zavisno od nedelje u kojoj stigne na tezgu.
Država može da subvencioniše navodnjavanje, i to je dobro. Može da subvencioniše sadni materijal, i to je korisno. Ali ono što ne može da subvencioniše jeste organizacija tržišta — a to je upravo ono što fali. Jer dok god Babić iz Kovilja stoji sam sa svojih deset tona i čeka kupca iz susedne pijace, umesto da bude deo sistema koji te lubenice pakuje, kalibrira i šalje u Gračanicu ili Beč — njegova zarada će zavisiti od toga da li je stigao na pijacu u utorak ili u petak.
Proizvodnja nije problem. Problem je sve ostalo — radnici, organizacija, tržište i onaj osnovni osećaj da si sam. A dok se to ne promeni, koviljski bostan će svake godine trčati s vremenom i gubiti trku pre nego što je počeo.
Izvor: AgroFin, 10. jul 2026.
💬 0 komentara