Neko bi rekao da je pšenica ove godine dosadna priča — svako nedeljom ista tema, ista roba, ista brojka. Ali kad sednete za sto sa ljudima koji žive od zemlje, shvatite da dosadne priče donose hleb na sto. I ove nedelje, drugi put zaredom, pšenica je apsolutni vladar Produktne berze — sa udela od čak sedamdeset jedan odsto u ukupnom nedeljnom prometu. To nije slučajnost. To je poruka tržišta.
Zašto baš sada i zašto baš pšenica
Berza u julu nije mesto za spektakl. Leto je vreme kada se žetveni prah tek slegne, kada se zna koliko je u ambarima, a još se ne zna koliko će ko tražiti za to. U tom međuprostoru između bereste i računa, pšenica postaje kompas. Poljoprivrednici koji su žnjeli znaju šta imaju. Mlinari znaju šta im treba. I svi zajedno gledaju u istu brojku — devetnaest i po dinara — pokušavajući da pogode gde će ona biti sledeće nedelje.
Prošle godine nas je naučila jednu stvar: onaj ko čeka najviše cene, često čeka i najduže. Ove godine, pšenica se kotira na Produktnoj berzi u rasponu od 19,50 do 19,80 dinara za kilogram bez PDV-a, sa prosečnom cenom od 19,65 dinara (21,62 sa PDV-om). Na paritetu CPT luka, gde se roba preuzima u silosu kupca, cena je stala na dvadeset dinara bez poreza. Za one koji prodaju, to je realan novac. Za one koji kupuju, to je još uvek podnošljivo. Pitanje je samo koliko dugo.
Brojke koje određuju tempo
Obim ponude je veći nego prethodne nedelje — više ljudi je izašlo na berzu sa robom. Ali tu nastaje problem koji svaki berzanski posrednik poznaje napamet: ponuda i tražnja se ne nalaze na istoj adresi. Ljudi nude žito na jednoj lokaciji, kupci ga traže na drugoj. I dok se pariteti ne usklade, ugovori stoje na čekanju. To je onaj tihi trenutak kad svi gledaju u tabelu, a niko ne pritisne dugme.
Kukuruz je tu da podseti da tržište ne spava. Berzanski ugovori zaključeni su za kukuruz bez analize na aflatoksin po ceni od dvadeset do dvadeset i dvadeset dinara za kilogram bez PDV-a, sa ponder cenom od 20,02 dinara (22,02 sa porezom). Kupovna strana je postajala sve aktivnija kako je radna nedelja odmicala — tražnja je rasla, a prodavci su se povlačili u rezervu, nudeći robu na višem nivou nego što su kupci bili spremni da plate.
Kada prodavci ćute, a kupci postaju glasni — to je znak da se nešto sprema. Prodavac koji ne žuri uvek čeka veću cifru. — iskustvo berzanskih posrednika sa Produktne berze
Soja budi iz sna
Prva polovina nedelje za soju bila je kao avgustovsko popodne — tiho, tromo, bez vetra. Onda je usred nedelje nešto puklo. Tražnja je skočila, prodavci su stegli kajle i cena je krenula nagore. Sojino zrno se prometovalo po pedeset tri dinara za kilogram bez PDV-a, uz obračun kvaliteta — što sa porezom iznosi 58,30 dinara. Rast od nula kom sedamdeset osam odsto. Malo na papiru, mnogo u glavi.
Prodavci su pokazivali uzdržanost očekujući da će povećano interesovanje kupaca dodatno podstaći rast cene u narednom periodu. — iz izveštaja Produktnе berze
Tu se krije psihologija koja čini razliku između onoga ko proda na vreme i onoga koji čeka i čeka. Kad kupci počnu da zovu, prodavci prestanu da se javljaju. To je staro pravilo svakog tržišta — a na soji se upravo sada ispisuje. Pitanje je samo da li će taj uzlazni trend imati noge da traje do jeseni, ili će se rasplamsati i ugasiti pre nego što berzanski posrednik stigne do kafane.
Repica bez ugovora i sačma koja čeka
Uljanu repicu su ponuđači kotirali od 470 do 475 evra po toni bez PDV-a, ali je tražnja stala na 465 do 470 evra. Razlika od pet evra po toni — i nijedan ugovor. Toliko o tome ko čeka koga. To je klasični primer kada niko ne želi da popusti prvi, a vreme radi protiv svih. Svaki dan bez ugovora je dan u kojem se novac ne vrti, a troškovi stajanja u silosu ne pitaju.
Stočni ječam sa hektolitarskom masom minimalno šezdeset kotirao se od 17,50 do 17,80 dinara za kilogram bez PDV-a. Suncokretova sačma je u ponudi išla od 26,90 do 27,30 dinara, dok je sojina sačma nuđena po 51,30 dinara za kilogram bez poreza. Ovi proizvodi ne prave naslove, ali prave marže. I dok svi gledaju u pšenicu, neko zarađuje na sačmi.
Šta ovo znači za čoveka na terenu
Za poljoprivrednika koji upravo gleda u svoj ambar, ove brojke imaju jednostavnu poruku: tržište funkcioniše, ali ne nagrađuje one koji čekaju savršen trenutak. Pšenica se kotira na realnom nivou, soja pokazuje znake života, a kukuruz privlači kupce koji ne pitaju za aflatoksin — što je i prilika i rizik. Onaj ko proda sada, zna koliko ima. Onaj ko čeka, kocka se sa vremenom i skladišnim troškovima.
Veći obim ponude pšenice uz ograničenu realizaciju ugovora govori da ljudi žele da prodaju, ali ne po svaku cenu. To je zdrav znak. Tržište koje ne pada u paniku je tržište koje se može planirati. A planiranje je jedina stvar koja razlikuje poljoprivredu od kocke.
Srbija trenutno ima žita, ima kupaca i ima berze koja radi. Šta nema — to je sigurnost da će se cene zadržati na ovom nivou do jeseni. I dok se to ne zna, svaki ugovor je mali pobeda nad neizvesnošću. A neizvesnost je, u ovoj našoj poljoprivredi, jedini usev koji nikad ne zakasni.
Izvor: AgroFin, 12. jul 2026.
💬 0 komentara