Begečka šargarepa ponovo dokazuje zašto nosi znak geografskog porekla: prinosi do četrdeset tona, cena od devedeset dinara i borba sa nestašicom radnika

U Begeču, selu nadomak Novog Sada koje je davno prestalo da bude samo selo, traktori vuku mašine koje vade iz zemlje ono što ovaj kraj čini prepoznatljivim širom Srbije — mladu šargarepu. Ovih dana, dok julsko sunce prži ravnice, begečki povrtari su na njivama, a prinosi i cene govore jezikom koji poljoprivrednik najbolje razume — jezikom brojeva koji se slažu.

Zašto Begeč i zašto sada

Begeč nije bilo koje mesto kada je reč o šargarepi. Ovde se povrće gaji na oko šest stotina hektara, a sam kraj nosi zaštićeno geografsko poreklo — što znači da begečka šargarepa nije samo proizvod, već brend sa pravnom zaštitom. To je razlika koja se vidi na pijaci i na računu. Jul je vreme kada se vadi mlada šargarepa, ona koja ide u letnju potrošnju, i kada se vidi da li je agrotehnika bila na nivou ili je sezona bila samo preživljavanje.

Ove godine, prema rečima proizvođača, agrotehnika je bila na nivou. Primena pune agrotehnike i navodnjavanja donela je rezultate — prinosi dostižu i do četrdeset tona po hektaru, a kvalitet je, kažu, odličan. To su brojevi koji u povrtarstvu znače razliku između sezone koja se pamti i sezone koja se preživljava.

Brojevi koji se slažu — ali sa zamerkom

Kada kažem da se brojevi slažu, mislim na to konkretno: četrdeset tona po hektaru po otkupnoj ceni od devedeset dinara za kilogram znači da hektar donosi oko tri miliona i šesto hiljada dinara bruto. Naravno, od toga se odbijaju troškvi semena, đubriva, zaštite, navodnjavanja, goriva, mašina i — ono što je danas najveći problem — radne snage. Ali čak i posle svih odbijanja, matematika je na strani proizvođača.

Otkupna cena od devedeset dinara je korektna. Može se živeti s tim, može se raditi s tim. Ali neka se niko ne zavarava — bez navodnjavanja i bez mašina, te brojeve ne bi videli ni na papiru. — begečki povrtar, proizvođač šargarepe sa zaštićenim geografskim poreklom

Punom agrotehnikom se u Begeču ne bavi samo onaj ko ima kapital. To je postalo pitanje opstanka. Ko ne navodnjava, ko ne štiti na vreme, ko ne mašinizuje — taj ne dobija četrdeset tona. Dobija pola toga, ako sreće ima. A sreća u poljoprivredi traje tačno dok traje prva suša.

Ono što ovogodišnju sezonu čini specifičnom nije samo prinos. To je priča o tome kako begečki povrtari rešavaju problem koji svako u srpskoj poljoprivredi oseća kao nož pod grlom — nestašicu radne snage. Sezonski radnici, nekada kičma povrtarstva, danas su nedostižni. Nema ih, ili ih ima toliko malo da cena rada raste brže nego cena šargarepe.

Mašine umesto ljudi — iz nužde, ne iz izbora

Rešenje koje su begečki proizvođači našli nije ideološko, nego praktično. Uložena su značajna sredstva u modernizaciju celokupnog procesa proizvodnje — od setve, preko nege, do vađenja i pakovanja. Modernizacija koja, kako ističu proizvođači, u velikoj meri smanjuje broj angažovanih sezonskih radnika. Drugim rečima, mašina zamenjuje tri, pet, možda i deset pari ruku koje bi nekada stajale na njivi.

To nije priča o napretku iz ljubavi prema tehnologiji. To je priča o adaptaciji na tržište rada koje se ispraznilo. Mladi su otišli, sezonski radnici idu u druge sektore, a oni koji ostaju traže cene koje povrtarstvo teško podnosi. Pa se kupuju mašine. Nisu jeftine, ali se računaju na duže staze i — ključno — ne odlaze u Nemačku u oktobru.

Mi ne mašinizujemo zato što hoćemo. Mašinizujemo zato što nemamo koga da zaposlimo. Ako ne uložiš u mašine, jednostavno ostaješ bez ljudi na njivi i gubiš usev. — povrtar iz Begeča, u izjavi za RTV

Ovo je trend koji se vidi širom Vojvodine, ne samo u Begeču. U kupusu, u krompiru, u luku — svuda gde je rad intenzivan i sezonski, mašine ulaze na njivu jer ljudi izlaze sa nje. Pitanje koje ostaje otvoreno je ko će opravdati tu investiciju kada cene na tržištu padnu. Jer mašina se plaća i kada je šargarepa po pedeset dinara, ne samo kada je po devedeset.

Šta ovo znači za srpsku poljoprivredu

Begeč je ujedno i primer i upozorenje. Primer, jer pokazuje da se sa ozbiljnom agrotehnikom, navodnjavanjem i brendiranjem može ostvariti proizvodnja koja donosi rezultate — i u prinosu i u ceni. Zaštićeno geografsko poreklo nije ukras na pakovanju. To je alat koji begečki proizvođači koriste da bi se diferencirali na tržištu koje je inače nemilosrdno prema onome ko nema priču.

Upozorenje, jer otkriva strukturni problem koji politika još uvek nije ozbiljno shvatila. Nedostatak radne snage u poljoprivredi nije privremena nepogoda. To je demografska i ekonomska realnost koja će se samo produbljivati. I dok država donosi programe subvencija za mehanizaciju — što je dobro — pitanje je da li se paralelno radi na tome da se poljoprivreda učini atraktivnom za ljude koji bi u njoj videli život, a ne samo nuždu.

Devedeset dinara po kilogramu i četrdeset tona po hektaru su brojevi koji zaslužuju poštovanje. Ali iza tih brojeva stoje ljudi koji su sami rešili probleme koje sistem nije — investirali su u mašine jer nisu imali koga da zaposle, navodnjavali jer je klima postala nepredvidiva, i održali kvalitet jer znaju da brend ne trpi kompromis. Begečka šargarepa se vadi i ove godine, i vadi se dobro. Pitanje je samo ko će je vaditi za deset godina, ako se odgovor na nestašicu ruku i dalje traži isključivo u mašinama, a ne i u ljudima.

Izvor: AgroFin, 12. jul 2026.