Kada najveći svetski izvoznik pšenice kaže da više ne naplaćuje izvoz — svaki proizvođač žitarica od Vojvodine do Timočke Krajine treba da podigne uši. Rusko Ministarstvo poljoprivrede objavilo je da će od petnaestog do dvadeset prvog jula izvozne dažbine na pšenicu, kukuruz i ječam iznositi tačno nula rubalja po toni. Zvuči kao tehnička informacija iz daleke Moskve, ali u stvari je signal koji se brže širi žitnim poljima Evrope nego što mislite.
Zašto je ovo važno baš sada
Rusija već godinama drži ključeve globalnog tržišta pšenice i ne pravi potez slučajno. Sistem promenljivih izvoznih dažbina, poznat kao „žitni dampfer", primenjuje se od 2021. godine i funkcioniše kao ventil koji Moskva otvara i zatvara nedeljno, u zavisnosti od toga gde se kreću svetske cene i kurs rublje prema dolaru. Prošle nedelje, od osmog do četrnaestog jula, pšenica je još nosila dažbinu od 370,1 rublje po toni, dok su kukuruz i ječam već bili oslobođeni. Sada se pšenica pridružila ostalima — i sve tri najvažnije izvozne žitarice izlaze na svetsko tržište bez carinskog opterećenja.
Ovo nije prvi put da Rusija spušta dažbine na nulu, ali je trenutak u kome to radi ono što čini razliku. Berze su već pod pritiskom, sezone beru se na različitim stranama planete, a ruski izvoznici upravo dobijaju slobodu da ponude jeftinije žito bez dodatnog troška koji bi im slagali na cenu. Kada najveći igrač na stolu skine jedan porez — svi ostali moraju da računaju na novu matematiku.
Brojke koje menjaju računicu
Indikativne izvozne cene na osnovu kojih je Ministarstvo obračunalo dažbine govore svoj jezik. Za pšenicu i meslin — mešavinu pšenice i raži — korišćena je cena od 232,3 dolara po toni. Ječam se računao po 213,6 dolara, a kukuruz po 230,5 dolara po toni. To su cene na osnovu kojih je sistem presekao: nema dodatnog opterećenja, izvoznici nose žito van bez dažbine.
„Kada Rusija pusti pšenicu na svetsko tržište bez dažbine, to ne znači samo da će rusko žito biti jeftinije — to znači da će svaki kupac od Egipta do Turske prvo gledati ka Crnom moru, a onda tek ka nama ili ka Francuzima." — analitičar srpskog agrarnog tržišta
Prethodna sedmica već je pokazala trend. Kukuruz i ječam su bili na nuli, ali je pšenica još kočila sa 370,1 rubljom po toni. Sada je i ta kočnica pala. Sedmični ritam promene dažbina znači da ova odluka nije važna samo do dvadeset prvog jula — ona je indikator pravca u kome se ruska politika kreće. Ako svetske cene ostanu na ovom nivou ili krenu nadole, nulta dažbina može postati standard, ne izuzetak.
Sistem funkcioniše i u obrnutom smeru. Sredstva prikupljena kroz dažbine ne idu u budžet Moskve za opšte potrebe — vraćaju se regionima u vidu subvencija proizvođačima pšenice, raži, kukuruza i stočnog ječma. Drugim rečima, kada je dažbina visoka, ruski poljoprivrednik dobija više subvencija. Kada je nulta, izvoznik dobija slobodu, ali proizvođač gubi taj povrat. To je igra u kojoj Moskva bira kome daje prednost — domaćem proizvođaču ili izvoznoj mašini.
Šta ovo znači za srpskog ratara
Hajde da budemo direktni. Srbija nije Rusija — mi ne možemo da poplavimo svetsko tržište jeftinom pšenicom i ne možemo da diktiramo cene. Ali osećamo svaki potez Moskve na sopstvenoj koži, zato što naša pšenica konkuriše na istim tržištima gde i ruska. Kada ruski izvoznik ponudi pšenicu bez dažbine, njegova cifra na fakturi pada, a naša ostaje ista. Kupac u inostranstvu nije sentimentalan — bira ono što je jeftinije.
Srpski proizvođač pšenice već se našao u situaciji gde mu otkupne cene ne prate rast inputa. Gorivo, đubrivo, zaštitna sredstva — sve je skuplje, a cena žita na berzi ne daje prostor za dah. Ako ruska pšenica bez dažbine pritisne svetsku cenu nadole, pritisak se preko mađarske, rumunske i bugarske granice prelazi na naše otkupljivače. I onda se nađemo u istoj priči kao prošlih godina — proizvođač čuva žito u magacinu i čeka bolje dane, a otkupljivač kaže da tržište ne daje više.
„Ne možemo da se takmičimo sa ruskom količinom, ali možemo da se takmičimo sa kvalitetom. Problem je što tržište ne plaća kvalitet onoliko koliko bi trebalo — i upravo to je razgovor koji ministarstvo mora da vodi, ne sa nama, nego sa otkupljivačima." — proizvođač iz Banata
Ima tu i jedne druge, suptilnije strane. Ruski „žitni dampfer" je mehanizam koji štiti domaće tržište od izvoznih šokova i održava stabilnost snabdevanja. Srbija nema ekvivalentan instrument. Mi imamo povremene zabrane i kvote koje se uvode kada već kasno i skidaju kada je šteta već napravljena. Rusija taj ventil otvara i zatvara nedeljno, sa preciznim obračunom i indikativnim cenama. Mi to radimo politički, oni to rade matematički.
refleksija sa terena
Proizvođač u Vojvodini koji upravo gleda kako mu žito stoji u magacinu ne razmišlja o rubljama i indikativnim cenama. On razmišlja o tome da li će mu otkupljivač platiti dovoljno da pokrije troškove i da li da čeka ili da proda. Ali baš te rublje i te indikativne cene određuju koliko će mu otkupljivač ponuditi. Lanci su dugi, ali su čvrsti — od Moskve do Sombora, od berze u Moskvi do silosa u Zrenjaninu. I svaka karika u tom lancu uzima svoje.
Gde je srpska poljoprivredna politika
Ovo je trenutak u kome bi srpska poljoprivredna politika trebalo da pokaže da razume šta se dešava. Ne reagovanjem na ruske poteze — to ne možemo — nego jasnim instrumentima za domaće tržište. Subvencije koje prate stvarne troškove proizvodnje, a ne političke kalendare. Otkupne cene koje se formiraju transparentno, a ne u zakučastim kancelarijama silosa. Tržišni monitoring koji ne čeka da se problem desi, nego ga predviđa.
Rusija je upravo pokazala kako funkcioniše strategija — fleksibilno, nedeljno, sa brojkama na stolu. Mi još uvek čekamo godišnje programe subvencija koji kasne i menjaju se usred sezone. Razlika nije samo u veličini zemlje — razlika je u pristupu.
Ruski potez sa pšenicom, kukuruzom i ječamom nije samo vest iz daleka. To je podsetnik da na globalnom tržištu žitarica nema mesta za one koji čekaju — ima mesta samo za one koji znaju šta će sledeće. A mi, po svemu sudeći, još uvek saznajemo.
Izvor: Agro TV, 12. jul 2026.
💬 0 komentara