Kada ti pšenica po otkupnoj ceni jedva pokrije troškove goriva i đubriva, a banka ti kuca na vrata, imaš dve opcije — ili kopaš još dublju rupu ili menjaš ono što gajiš. Darijo Sajko, mladi poljoprivrednik iz Virovitičko-podravske županije u Hrvatskoj, izabrao je drugo. I danas, tri godine kasnije, na sto pedeset hektara komorača ostvaruje zaradu od koje bi svaki ratar u regionu zastao i razmislio.
Kada žitarice prestanu da plaćaju račune
Priča nije nova, ali je sve aktuelnija. Otkupne cene pšenice i kukuruza u celom regionu već godinama pritiskaju proizvođače — nekada pokrivaju troškove, nekada ne, a najčešće ostavljaju gazdinstvo na granici crvenog. Sajko je pre tri godine bio tačno na tom mestu. Niske cene žitarica ozbiljno su ugrozile poslovanje njegovog gazdinstva, dugovi su rasli, a perspektiva se gubila u svakoj sledećoj kampanji.
Tada je doneo odluku koja mnogima zvuči rizično, ali se ispostavila kao prekretnica. Odustao je od dela proizvodnje pšenice i kukuruza i okrenuo se komoraču — višegodišnjoj lekovitoj biljci koja se koristi u proizvodnji čajeva i u prehrambenoj industriji. Danas to nije pokušaj na par hektara, nego ozbiljna proizvodnja na sto pedeset hektara, sa otkupom koji obezbeđuje nemačka kompanija čije potrebe, kako Sajko navodi, višestruko premašuju količine koje on trenutno može da isporuči.
Komorač kao računica koja se uklapa
Brojke koje Sajko iznosi nisu teorijske projekcije sa neke poljoprivredne tribine — to je računica sa terena. Otkupna cena komorača kreće se oko dva i po evra po kilogramu, a potencijalna zarada po hektaru dostiže od dve hiljade do tri hiljade evra. Za poređenje, dobra pšenica u dobroj godini sa prinosom od šest do sedam tona po hektaru i otkupnom cenom od dvadesetak dinara po kilogramu teško da se približi toj cifri, a ulaganja su višestruko veća.
Ključna prednost komorača, kako Sajko ističe, leži u tehnologiji proizvodnje. Ova kultura ne zahteva intenzivnu upotrebu mineralnog đubriva, ne traži agresivne pesticide ni česta prskanja. Troškovi proizvodnje su, jednostavno rečeno, znatno niži nego kod standardnih ratarskih useva. A u vremenima kada cena inputa raste iz godine u godinu, to nije sporedan detalj — to je razlika između profita i gubitka.
Niske otkupne cene žitarica su me gurnule u ćorsokak. Kad ti računica ne radi tri godine zaredom, moraš da se pitaš da li gajiš ono što tržište traži ili ono na šta si navikao. — Darijo Sajko, poljoprivrednik iz Virovitičko-podravske županije
Nemački partner nije jedini kanal plasmana. Sajkovo gazdinstvo ukupno obuhvata oko petsto hektara, sa godišnjom proizvodnjom od osamsto do devetsto tona, a najveći deo proizvoda izvozi na tržišta Evrope. Deo završava i u Sjedinjenim Američkim Državama. Pored komorača, proizvodi i bob od kojeg planira proizvodnju brašna, dok u sopstvenom pogonu suši kamilicu. Dakle, nije se bacio na jednu kartu — napravio je portfelj alternativnih kultura koje međusobno ne konkurišu, ali zajedno grade ozbiljnu izvoznu priču.
Šta ovo znači za srpskog ratara
Hrvatski primer nije neka daleka, egzotična priča koja nas se ne tiče. Srpski ratar je u istoj, ako ne i goroj poziciji kada su u pitanju otkupne cene žitarica. Naša proizvodnja je dominantno orijentisana na pšenicu, kukuruz i soju — useve koji su, istina, sigurni u smislu plasmana, ali čija marža sve više liči na tanku liniju preživljavanja. Ulaganja u đubrivo, sredstva za zaštitu bilja, gorivo i mehanizaciju rastu, a otkupne cene ne prate taj tempo.
Problem nije u tome što ne znamo za alternativne kulture. Problem je u tome što je sistem — od subvencija do kreditiranja — orijentisan na tradicionalne useve. Banka ti lakše odobri kredit za kukuruz nego za komorač. Otkupci za lekovito bilje postoje, ali su razbacani, često neprozirni, bez garancije koju imaš kada prodaš žitarice silosu. I zato većina proizvođača ostaje u onom poznatom, makar to poznato donosilo marginalnu zaradu ili gubitak.
Postoji prostor za značajno proširenje proizvodnje kroz mrežu kooperanata, jer interesovanje kupaca ne jenjava. — Darijo Sajko, poljoprivrednik
Sajko kaže da postoji prostor za proširenje kroz mrežu kooperanata. To je ključna rečenica u celoj ovoj priči. Jer, alternativne kulture ne mogu da budu pokušaj pojedinca na dva hektara — to mora biti organizovana proizvodnja sa otkupom, sušenjem i logistikom. Srpska poljoprivreda ima primer dobre organizacije u zadrugama, ali one su retko kad orijentisane na lekovito i aromatično bilje. To je praznina koja čeka da se popuni.
Još jedna stvar koju Sajko ističe vredi zapisati. Neke od kultura koje gaji pokazale su dobru otpornost tokom izrazito sušne prošle godine. U uslovima sve izraženijih klimatskih promena, kada ti kukurz izgori u julu i ostaneš sa tri tone po hektaru, višegodišnje kulture koje podnose sušu nisu luksuz — to je strategija preživljavanja. Srpski Banat, koji sve češće gleda kako mu usevi nestaju u sušnim talasima, mogao bi da nauči nešto iz ove priče.
Odluka koja čeka svakog od nas
Priča Darija Sajka nije priča o čudu. To je priča o čoveku koji je imao hrabrosti da prestane da radi ono što ne radi i da proba ono za što je procenio da može. Tri hiljade evra po hektaru, dva i po evra po kilogramu, sto pedeset hektara i nemački otkup — to su brojevi koji se mogu proveriti i na koje se može računati. Pitanje je samo da li ćemo i mi, ovde u Srbiji, sačekati da nas dugovi nateraju na promenu, ili ćemo je napraviti pre nego što nam ne preostane ništa drugo.
Izvor: Agromedia, 14. jul 2026.
💬 0 comments