Kada Vlada Srbije smanji akcize na gorivo za dodatnih pet odsto, a vi na pumpi ne osetite razliku, onda nešto suštinski ne štima u tom računu. Profesor Milojko Arsić, jedan od najuglednijih fiskalnih stručnjaka u zemlji, kaže upravo to — i to bi svako ko upravlja traktorom, kombajnom ili transportnim vozilom trebalo da čuje pažljivo.
Država daje sa jedne ruke, uzima sa druge
Vlada Srbije je donela odluku da do devetnaestog jula akcize na derivate nafte smanji za još pet odsto, što znači da ukupno umanjenje sada iznosi deset odsto. Zvuči kao olakšica. Ali kada se prevede u konkretne brojeve, stvar gubi sjaj. Privremeni iznosi akciza za olovni benzin iznosiće 68,9 dinara po litru, za bezolovni benzin 64,8 dinara, a za dizel — gorivo koje pokreta srpske poljoprivrede — 66,64 dinara po litru. To je i dalje ozbiljan novac koji se sliva u budžet pre nego što gorivo uopšte stigne do pumpe.
Zašto ovo nije olakšica koja se oseti? Zato što akciza nije jedini faktor koji formira cenu. Globalne cene nafte, kurseve valuta, marže trgovaca — sve to zajedno guta onih deset odsto popusta pre nego što stigne do krajnjeg kupca. Profesor Arsić to vidi jasno i ne okoliši.
Ako želimo da finansiramo troškove države, moramo da plaćamo skupo gorivo, kako bi se obezbedilo četrdeset odsto bruto domaćeg proizvoda. Ta sredstva bi država morala efikasnije da koristi, da nema rasipanja i korupcije, i da se biraju opravdani projekti. — Milojko Arsić, profesor Ekonomskog fakulteta Univerziteta u Beogradu
Koliko košta dizel kod nas i kod komšija
Hajde da pogledamo cifre, jer one ne lažu. Prema cenovniku koji važi do sedamnaestog jula, litar evrodizela u Srbiji košta 220 dinara, odnosno 1,88 evra. Litar benzina staje 196 dinara, ili 1,67 evra. Sada pogledajte šta se dešava preko svake granice.
U Severnoj Makedoniji, maksimalna maloprodajna cena litra evrodizela na pumpama je 88 denara. Kada se preračuna — jedan makedonski denar vredi 1,89 dinara — to je oko 166 dinara. Razlika je čak šezdesetak dinara po litru. Makedonci plaćaju bezolovni benzin evrosuper 95 za 87 denara, a evrosuper 98 za 89 denara. U Crnoj Gori litar evrodizela košta 1,67 evra, a benzin evrosuper 95 1,64 evra. U Bosni i Hercegovini dizel staje 2,8 konvertibilnih maraka, što je 1,43 evra, a benzin BMB95 2,76 maraka, odnosno 1,41 evro. U Rumuniji dizel košta 1,81 evro, benzin 1,65 evra. U Bugarskoj dizel 1,52 evra, benzin 1,45 evra.
Šta nam ove brojke govore? Srbija ima najskuplji dizel u celom regionu. Jedino Rumunija približno prati naše cene dizela, ali i tamo je jeftiniji. Bosna i Hercegovina, država koja je ekonomski manje razvijena od Srbije, ima dizel za skoro pola evra jeftiniji po litru. To nije marginalna razlika — to je razlika koja se mesečno preta u stotine hiljada dinara za ozbiljno gazdinstvo.
U odnosu na Srbiju, akcize su znatno manje u Severnoj Makedoniji, Bosni i Hercegovini i drugim državama u okruženju. — Milojko Arsić, profesor Ekonomskog fakulteta
Šta ovo znači za srpskog poljoprivrednika
Evo gde priča postaje bolna. Poljoprivrednik u Srbiji ne može da bira odakle će kupiti gorivo. Ne može da pređe granicu, napuni rezervoar u BiH i vrati se da ore njive u Vojvodini. Zakon to ne dozvoljava, a carina i ograničenja u količinama za ličnu upotrebu to čine nepraktičnim. Znači, on je zarobljen u sistemu koji ga tera da plaća 1,88 evra za litar dizela dok njegov kolega u Tuzli plaća 1,43 evra za isto gorivo.
Razlika od četrdesetpet centi po litru, na godišnjem nivou, za gazdinstvo koje potroši deset hiljada litara dizela — a takvih ima mnogo u Vojvodini — iznosi oko četiri hiljade i petsto evra. To je novac za koji bi se kupio polovan plug, ili se pokrili troškovi preparata za zaštitu useva na deset hektara. Umesto toga, taj novac ide u akcize.
Naravno, država mora da se finansira. Niko ne spori da budžet treba da bude pun, da se penzije isplaćuju, da putevi postoje, da bolnice rade. Ali pitanje koje Arsić postavlja — i koje poljoprivrednici osete na svojoj koži — jeste da li se taj novac troši racionalno. Kada akcize na gorivo pokrivaju četrdeset odsto bruto domaćeg proizvoda, a vi vidite da se infrastrukturni projekti završavaju sa godinama zakašnjenja, da subvencije kasne, da se registarski brojevi menjaju tri puta u godini — onda se opravdano pita da li skupo gorivo kupuje bolju državu ili samo skuplju državu.
Problem je i u tome što smanjenje akciza od deset odsto zvuči impresivno u naslovu, ali u praksi znači nekoliko dinara po litru. Kada je osnovna cena tolika, kada su marže i troškovi transporta onakvi kakvi jesu, to ne menja životni standard proizvođača. Ne menja ništa suštinski.
Cena koja se plaća na njivi
Poljoprivreda je energetski intenzivna delatnost. Svaki prelazak traktora preko njive, svaki pokret kombajna, svaki transport useva do otkupnog mesta — sve troši dizel. I svaki litar koji košta pedeset dinara više nego u komšiluku direktno smanjuje maržu proizvođača koji već radi na granici isplativosti. Srbija ne može da ima konkurentnu poljoprivredu na evropskom tržištu ako joj je osnovni input — gorivo — najskuplji u regionu. To nije mišljenje, to je matematika.
Profesor Arsić je rekao ono što mnogi u poljoprivredi misle, ali nemaju poziciju da kažu javno: dokle god država finansira sebe kroz visoke akcize na gorivo, a ne pokaže da taj novac troši pametno, sva smanjenja akciza biće kozmetika. A poljoprivrednik će i dalje stajati na pumpi, gledati brojkilometar i računati da li mu se isplati da ore i ove godine.
Izvor: Biznis.rs, 15. jul 2026.
💬 0 komentara