Ko je prošle sedmice prodao jagnjad na pijaci u Čačku, otišao je kući sa više novca u džepu nego sedmicu ranije. I dok se cena jagnjadi penje u zapadnoj Srbiji, prasad od šesnaest do dvadeset pet kilograma u Užicu dostiže trista pedeset dinara po kilogramu, a u Kraljevu ista ta kategorija pada na dvesta pedeset. Srpsko stočarstvo sredinom jula ne priča jednim jezikom — svaki region vodi svoju priču, i ko ne prati te razlike, gubi novac.
Šta se dešava na terenu: slika po region
Druga sedmica jula donela je pomeranje cena koje ne ide u jednom pravcu. Negde rast, negde pad, negde stagnacija — ali nigde mir. Stočne pijace i klanice širom Srbije izveštavaju o kretanjima koja, kada se slože u mozaik, pokazuju jednu stvar: tržište je živo, ali nervozno.
Rast cena teladi SM rase telesne mase do sto šezdeset kilograma zabeležen je u Mačvanskom regionu, gde klanice plaćaju hiljadu dinara po kilogramu. U Vranju, na pijaci žive stoke, ista kategorija dostiže devetsto osamdeset dinara. Zlatiborski region prati taj trend — telad u klanicama ide za sedamsto šezdeset dinara, dok se na pijaci u Užicu prodaje za osamsto. Jedino Zaječarski region beleži pad, sa dominantnih devetsto dinara po kilogramu.
Ovde treba stati na sekund. Razlika između hiljadu dinara u Mačvi i sedamsto šezdeset u Zlatiborskom regionu je ogromna — dvesta četrdeset dinara po kilogramu na grlu od sto šezdeset kilograma znači skoro trideset devet hiljada dinara razlike po glavi stoke. To nije margina. To je pukotina u sistemu.
Ko god da danas drži telad SM rase i prodaje je ispod hiljadu dinara, praktično daruje novac. Pijaca u Vranju i klanice u Mačvi su sada referentne tačke — sve ispod toga je loša prodaja. — analitičar stočarskog tržišta, STIPS
Tovni bikovi SM rase preko petsto kilograma pali su u Pčinjskom regionu na četiristo pedeset dinara, dok u Zlatiborskom rastu na trista sedamdeset. U Srednje-banatskom regionu ista kategorija pada na četiristo pedeset dinara. Tovna junad od trista pedeset do četiristo osamdeset kilograma u Pčinjskom regionu ide za četiristo osamdeset dinara, a krave za klanje u Braničevskom regionu drže nivo od dvesta četrdeset dinara — bez pomeranja.
Prasad i svinje: sever pada, jug drži, zapas skače
Tržište svinja u drugoj sedmici jula priča možda najzanimljiviju priču. U Užicu, prasad telesne mase od šesnaest do dvadeset pet kilograma dostiže trista pedeset dinara — najviša cena u zemlji za tu kategoriju. Čačak prati sa trista dinara za grla do petnaest kilograma i dvesta sedamdeset za težu prasad. Klanice u Mačvanskom regionu plaćaju trista dinara za istu kategoriju.
A onda Kraljevo. Pijaca žive stoke u drugom po veličini gradu Srbije beleži pad cene prasadi na dvesta pedeset dinara po kilogramu. Razlika između Užica i Kraljeva je sto dinara po kilogramu — na grlu od dvadeset kilograma to je dve hiljade dinara razlike. Za proizvođača koji ima pedeset prasadi, to je sto hiljada dinara. Negde između, u Leskovcu, prasad ide za trista pedeset dinara, a tovne svinje za dvesta.
Klanice u Južno-banatskom i Srednje-banatskom regionu otkupljuju tovne svinje od osamdeset do sto dvadeset kilograma po sto sedamdeset dinara. U Jablaničkom regionu ista kategorija drži sto osamdeset dinara, dok je u Leskovcu na pijaci dostigla dvesta. Južno-bački region beleži pad cene prasadi na trista dvadeset dinara.
Prasad u Užicu za 350 dinara i u Kraljevu za 250 — to je ista država, isti mesec, ista kategorija stoke. Razlika je u ponudi i u tome ko dolazi na pijacu da kupuje. Ko ima prasad i može da je odveze u Užice, neka je ne prodaje u Kraljevu. — reporter STIPS, Južna i Zapadna Srbija
Jagnjad, koze i ovce: Čačak vodi, Kraljevo pada
Najveći skok cene jagnjadi zabeležen je u Čačku, gde se prodaja odvijala po četiristo dinara po kilogramu. Klanice u Mačvanskom regionu plaćaju četiristo pedeset dinara, uz dobru ponudu ali slabiji obim otkupa. U Vranju su koze poskupele na dvesta četrdeset dinara, dok su jagnjad i jarad pojeftinele — jagnjad na četiristo pedeset, jarad na četiristo dinara.
Kraljevo beleži pad i kod jagnjadi i kod jaradi — obe kategorije na trista pedeset dinara. Ovce se prodaju za dvesta dinara, a ovnovi za priplod dostižu trideset pet hiljada dinara po grlu. U Čačku su dvije na dvesta dinara, ovce na sto sedamdeset.
Ovaj raspon od trista pedeset u Kraljevu do četiristo pedeset u Mačvi je suština problema srpskog stočarstva. Nema jedinstvenog tržišta. Nema referentne cene. Svaka pijaca je za sebe, i svaka klanica vodi svoju politiku otkupa.
Šta ovo znači za proizvođača
Kada se pogleda cela slika, vidi se da zapadna i južna Srbija vode rast cena teladi i prasadi, dok Banat i Pomoravlje pritiskaju cene nadole. To nije slučajno. Banat je tradicionalno region gde se proizvodi više nego što lokalno tržište može da apsorbuje, i klanice to znaju. Pritisnu cenu jer znaju da proizvođač nema kud — transport do zapadne Srbije košta, i vreme je novac kada je stoka na pijaci.
S druge strane, Užice i Čačak su regioni gde je tražnja konstantno prisutna, a ponuda ne prati tempo. Ko ima stoku u tom delu Srbije, trenutno dobija premiju samo zato što se nalazi na pravoj adresi. To je tržišna realnost koju nijedna subvencija ne može da izravna.
Pad cena tovnih bikova u Pčinjskom i Srednje-banatskom regionu na četiristo pedeset dinara je signal koji ne treba ignorisati. Tovni bikovi preko petsto kilograma su kategorija koja najbrže reaguje na promene u potražnji mesa na veliko. Kada cena pada na četiristo pedeset dok telad raste na hiljadu, to znači da klanice više ne žele teške bikove — žele mladu telad. Tržište se preorijentiše, i ko god da drži teške bikove u tovu, treba da razmisli o momentu prodaje.
Jagnjad u Čačku na četiristo dinara i u Kraljevu na trista pedeset je razlika koja ne dolazi od kvaliteta mesa. Dolazi od toga ko stoji iza tezge i koliko je kupaca došlo. Leto je tradiconalno period kada ponuda jagnjadi pada jer se stado smanjuje nakon prolećnog jagnjenja, a oni koji su zadržali grla sada naplaćuju premiju. Čačak to sada jasno pokazuje.
Jagnjad u Čačku za 400 dinara nije slučajnost. To je manjak ponude u trenutku kada tražnja ne slabi. Ko je zadržao jagnjad do sredine jula, dobro je prodao. Ko je prodao u junu po 350, sada gleda i kune se. — stočar iz okoline Čačka
Zaključak
Ovi podaci iz druge sedmice jula nisu samo brojke na papiru. To je mapa po kojoj srpski stočar treba da navigira. Ko ima telad i prodaje je u Zaječaru po devetsto dinara dok u Mačvi ide za hiljadu — gubi. Ko ima prasad u Kraljevu i čeka da mu neko ponudi više od dvesta pedeset — čeka uzalud. Tržište ne čeka, i ne prašta neinformisanost. Pratite pijacu, pratite klanice, i prodajte tamo gde cena jeste — a ne tamo gde biste voleli da bude.
Izvor: Agromedia, 15. jul 2026.
💬 0 komentara