Imamo pedeset dva ara zemlje po stanovniku ali i dalje ne umemo da iskoristimo to zlatno bogatstvo

Često čujemo kako je zemlja naše najveće blago, ali retko ko se zapita da li to blago zaista radi za nas. Podaci iz najnovijeg popisa poljoprivrede otkrivaju sliku koja bi trebalo da nas raduje, a umesto toga izaziva gorak ukus u ustima. Stojimo na resursu kojem većina sveta zavidi, dok se naši proizvođači bore za golim opstankom na parcelama koje jedva primaju traktor.## Paradoks bogatstva koje ne donosi profitStručnjaci već godinama unazad upozoravaju na čudan fenomen koji definiše naš agrar, gde strateški dokumenti slave poljoprivredu kao stub privrede. Na terenu se ipak vidi sistem koji se održava inercijom i nasleđenom tradicijom, a ne modernim pristupom i ozbiljnim investicijama. Iako se na papiru crtaju planovi za brz razvoj sela, realnost pokazuje da resurs ostaje uspanavan u mestu. Svaka ozbiljna država na našem mestu bi odavno pretvorila ovakvo prirodno bogatstvo u neprikosnovenu konkurentsku prednost na tržištu. Mi smo još uvek u fazi gde se nadamo da će zemlja sama od sebe roditi profit.## Šta kriju hladne brojke republičkog zavodaPrema poslednjem popisu poljoprivrede Republičkog zavoda za statistiku iz dve hiljade dvadeset četvrte godine, u Srbiji je zabeleženo četiri miliona sedamdeset tri hiljade sedam stotina i tri hektara raspoloživog poljoprivrednog zemljišta. Od toga se aktivno koristi tri miliona dvesta pedeset sedam hiljada i sto hektara, što ostavlja razliku od gotovo osamsto hiljada hektara. Ta zemlja postoji na papiru, ali u stvarnosti ili leži neobrađena ili se polako pretvara u nešto što sa poljoprivredom nema nikakve veze.Na tim površinama radi više od pola miliona gazdinstava, tačnije petsto osam hiljada trista šezdeset pet.Ova proporcija sama po sebi govori više od bilo koje analize jer domaća poljoprivreda je u ogromnoj meri porodična, sitna i raštrkana. Stočarstvom se danas bavi tristo trinaest hiljada četiri stotine devedeset pet gazdinstava i proizvođača, što je značajan pad u odnosu na ranije decenije. Ipak, taj broj pokazuje da stoni fond daleko od nestajanja, samo je pitanje koliko dugo može da se održi pod ovakvim uslovima rada. Za poljoprivrednika koji svaki dan izlazi na svoje parcele, ove brojke nisu apstraktne statistike već njegova teška svakodnevica.> **"Dok na jednog stanovnika Srbije dolazi oko 0,52 hektara obradivog zemljišta, svetski prosek iznosi svega 0,19 hektara. U Kini na svakog stanovnika dolazi između osam i deset ari obradive zemlje, u Indiji između dvanaest i četrnaest, dok Japan raspolaže sa svega tri ara po stanovniku. Ni razvijene evropske zemlje nemaju znatno povoljniju situaciju — u Velikoj Britaniji i Holandiji obradive površine po stanovniku kreću se između osam i petnaest ari."** — Branislav Gulan, agroanalitičar## Fabrika pod otvorenim nebom sa devetnaest miliona parcelaIza ovih brojki krije se problem koji nijedno ministarstvo do sada nije uspelo da reši, a to je izrazita usitnjenost poseda. Više od tri miliona hektara obrađene zemlje u Srbiji podeljeno je na neverovatnih devetnaest miliona parcela, što je apsurd u modernom svetu. Prosečna parcela u Srbiji je toliko mala da na nju jedva stane traktor, a kamoli da se na njoj organizuje profitabilna proizvodnja za izvoz.Ova usitnjenost ozbiljno otežava modernizaciju proizvodnje, primenu savremene mehanizacije i povećanje produktivnosti na nivou koji bi bio održiv. Kada imate devetnaest miliona parcela i pola miliona gazdinstava, ne možete govoriti o industrijskoj poljoprivredi već govorite o preživljavanju. Stručnjaci zato ovu oblast često opisuju kao najveću fabriku pod otvorenim nebom, ali i kao fabriku čiji je proizvodni potencijal daleko od iskorišćenog.Poređenje sa drugim državama dodatno razotkriva naš paradoks jer Srbija ima gotovo tri puta više obradive zemlje po stanovniku od svetskog proseka. Kina sa osam do deset ari po stanovniku hrani više od milijarde ljudi, dok Indija sa dvanaest do četrnaest ari postaje globalna sila u poljoprivredi. Japan sa tri ara po stanovniku organizuje proizvodnju sa takvom preciznošću da izvozi tehnologiju, a Srbija sa pedeset dva ara i dalje traži svoj poljoprivredni identitet. Komasiacija zemljišta se pominje godinama, ali na terenu se malo toga događa jer zakoni postoje, procedure postoje, ali volja i mehanizmi za sprovođenje su na nivou dobre želje.## Ogroman potencijal i tanko strpljenje proizvođačaSrbija ima pedeset dva ara obradive zemlje po stanovniku, što je tri puta više od svetskog proseka, ali taj resurs delimo na devetnaest miliona parcela. To je resurs koji bi, uz pravu organizaciju, ozbiljne investicije i hrabru politiku komasacije, mogao da hrani nekoliko Srbija. Umesto toga, taj resurs delimo na sitne delove i nadamo se da će tradicija sama sebe nekako održati. Najveća tragedija srpske poljoprivrede nije u tome što nemamo zemlje, već što je imamo, a ne znamo šta ćemo s njom. Dok se ne suočimo sa potrebom za krupnijim posedima, ostaćemo samo čuvari tuđeg potencijala.---*Izvor: [AgroFin](https://www.agrofin.rs/vesti/srbija-sa-52-ara-obradivog-zemljista-po-stanovniku-medju-liderima-u-svetu/), 28. jul 2026.*