Zamislite da u januaru, dok se Srbija zaleđuje, u nekoj prodavnici u Njujorku neko kupuje sveže maline koje izgledaju kao da su ubrano jutros. Nekada je to bila naučna fantastika. Danas je to uredan deo globalnog lanca snabdevanja koji vrede milijarde dolara.
Kada je sezona prestala da postoji
Bobice su hiljadama godina bile zatvorene u svoj prirodni ciklus — kratka sezona berbe, brzo kvarenje, lokalna potrošnja. Sve se promenilo u poslednje dve decenije. Nova oplemenjivanja, proizvodnja u različitim klimatskim zonama i sofisticirana logistika pretvorili su jagode, maline i borovnice u proizvode dostupne tokom cele godine. A ta promena nije samo pitanje tehnologije — ona je pitanje moći, kontrole i toga ko zapravo zarađuje od voća koje jedemo.
Brojevi koji menjaju sliku
Podaci američke Službe za ekonomska istraživanja USDA pokazuju dramatičnu transformaciju. Između perioda 2000–2002. i 2018–2020. raspoloživa količina svežih jagoda po stanovniku u SAD porasla je za oko osamdeset devet odsto. Ali prava eksplozija dogodila se kod borovnica — potrošnja je skočila za neverovatnih petsto sedamdeset četiri odsto. Uvoz je pritom rasao brže od domaće proizvodnje, što znači da Amerikanac koji jede borovnicu zimi najverovatnije jede voće uzgojeno hiljadama kilometara južnije.
Sjedinjene Države su 2024. proizvele rekordnih 789,5 miliona funti gajenih borovnica, što je otprilike 358.000 tona. Vrednost te proizvodnje? Približno 1,15 milijardi dolara. Više od polovine te količine otišlo je na tržište svežeg voća, a ne u preradu. To je ključno — sveža borovnica se plaća znatno više od smrznute, a njen relativno dug period čuvanja u poređenju sa malinama i kupinama čini je idealnom za transport na velike udaljenosti.
Za srpskog voćara koji gleda ove brojeve, pitanje je očigledno: zašto Srbija, sa svojom tradicijom u malinama, ne ulaže slično u borovnice? Odgovor delimično leži u činjenici da naši proizvođači još uvek zarade više od maline po hektaru, ali i u nedostatku organizovanog lanca koji bi garantovao otkup i plasman.
Ko zaista poseduje vrednost
Jedan od glavnih aktera ove transformacije je američka kompanija Driscoll's. Od porodičnog poljoprivrednog poslovanja izrasla je u vodeći svetski brend svežih jagoda, malina, borovnica i kupina. Ali evo šta je zanimljivo — Driscoll's ne poseduje velike površine zemljišta. Njihov poslovni model zasniva se na razvoju zaštićenih, patentiranih sorti, kontroli proizvodnih standarda, marketingu i distribuciji. Kompanija razvija sopstvene sorte klasičnim metodama selekcije i ukrštanja, proizvodi sadni materijal i dostavlja ga stotinama nezavisnih proizvođača širom sveta koji voće uzgajaju po utvrđenim pravilima.
Jagoda je nekada za potrošača bila jednostavno jagoda, dok je danas postala brendirani proizvod. — Kristin Kizel, profesorka agrarne ekonomije, Univerzitet Kalifornije u Dejvisu
Ova izjava, data za The New York Times, sabija celu priču u jednu rečenicu. Najvredniji deo poslovanja više nije zemljište na kojem voće raste. Vrednost je u genetskom materijalu, podacima, tehnologiji gajenja, logistici i prepoznatljivosti brenda. Znanje koje su nekada dominantno razvijali javni instituti i univerziteti sve češće postaje privatna intelektualna svojina, dostupna samo onima koji su u sistemu.
Ukus koji gubi bitku sa transportom
Pri razvoju novih sorti ne ocenjuju se samo ukus i sadržaj šećera. Ispituju se čvrstina ploda, otpornost na transport, izgled, ujednačenost, prinos, lakoća berbe i dužina čuvanja. Sorta koja ima izuzetan ukus, ali se raspadne pre nego što stigne do prodavnice, teško može postati deo međunarodnog lanca snabdevanja.
To objašnjava ono što svako od nas već zna — voće koje izgleda savršeno na polici često ne ispuni očekivanja kada se ugrize. Industrija sada traži ravnotežu između slatkoće, sočnosti, izgleda i sposobnosti ploda da izdrži putovanje od hiljadu kilometara. Ponekad ta ravnoteža ne postoji, i estetika pobedi.
Proizvođač: sigurnost uz cenu rizika
Driscoll's navodi da oko osamdeset pet odsto svojih prihoda vraća nezavisnim farmama sa kojima sarađuje. To zvuči fer. Ali ulaganja koja proizvođači moraju da podnesu nisu mala. Savremena proizvodnja bobica sve češće se odvija u saksijama ili kontejnerima sa precizno pripremljenim supstratima, uz navodnjavanje, prihranu, zaštićene prostore i strogu kontrolu kvaliteta. Proizvođači snose veliki deo rizika — vremenske prilike, radna snaga, zakup zemljišta, oprema, promene troškova. Berba većine bobičastih vrsta i dalje se obavlja ručno, pa je radna snaga jedan od najvećih pojedinačnih troškova.
Srpski proizvođač maline poznaje ovaj model iz prve ruke. Naša malina ide u Evropu, ali otkupne cene fluktuiraju, a berba je skupa i zavisna od sezonske radne snage. Razlika je u tome što srpski proizvođač nema Driscoll's koji mu garantuje plasman, već se snalazi sa trgovcima na zelenoj pijaci i prerađivačkim pogonima koji drže cenu u šaci.
Kina ulazi u igru
Posebno brzo raste proizvodnja borovnica u Kini. Prema podacima kineskih institucija, površine pod borovnicom u toj zemlji premašile su 2024. godine 73.000 hektara, a proizvodnja je dostigla približno 500.000 tona. Samo u provinciji Junan tokom 2025. proizvedeno je oko 280.000 tona — trideset odsto ukupne kineske proizvodnje. Kineski proizvođači koriste automatizovano osvetljenje, precizno navodnjavanje i savremenu opremu za zaštitu biljaka, dok niži troškovi radne snage i tehnologije dodatno povećavaju konkurentnost.
Ti brojevi su zapanjujući. Kina je za manje od decenije postala proizvođač borovnica koji prevazilazi SAD po obimu. A ako je iko gledao šta se desilo sa jabukom kada je Kina preplavila tržište, zna da ovo menja sve.
Šta ovo znači za nas
Srbija je tradicionalno vezana za malinu. Arilje, Ivanjica, Valjevo — to su regioni gde malina nije samo poljoprivredna kultura, već identitet. Ali globalno tržište se pomerilo. Dok mi raspravljamo o otkupnim cenama i subvencijama po hektaru, svet je prešao na model u kojem vrednost nije u zemlji, već u sorti, brendu i logistici. Naša malina je i dalje tražena, ali je sve više potisnuta borovnicom koja se lakše transportuje, duže traje i koju potrošači doživljavaju kao superhranu.
Pitanje nije da li će Srbija preći na borovnice — neki već jesu. Pitanje je da li ćemo ponoviti grešku iz devedesetih, kada smo čekali da nam neko drugi definiše pravila igre, ili ćemo izgraditi sopstveni brend, sopstvene sorte i sopstveni lanac vrednosti pre nego što nas pregazi kineska borovnica po istoj ceni po kojoj nas je pregazila jabuka.
Izvor: Agro News, 16. jul 2026.
💬 0 komentara