Dok Srbija svakog leta gleda iste slike – požari koji gutaju napuštene pašnjake od Šare planine do Stare planine, a sa njima i ono malo što je ostalo od ruralne infrastrukture – rešenje možda leži tamo gde ga najmanje tražimo. U autohtonim rasama stoke koje su vekovima bile deo ovog pejzaža, a danas ih je sve manje. Diplomirani inženjer Goran Popović iz Poljoprivredne stručne službe Srbije (PSSS) podseća nas na nešto što su naši dedovi znali bez stručnih skripti: pašnjak bez stoke je mrtav prostor koji čeka da izgori.
Zašto je ovo pitanje postalo hitno
Priča o pašnjacima u Srbiji nije priča o ekologiji u apstraktnom smislu. To je priča o preživljavanju sela. Tokom poslednje dve decenije, stotine hiljada hektara pašnjaka su napuštene jer je stoke nestalo. Krave, ovce, koze – sve je u padu. A kada stoke nema, trava raste, suši se, i postaje gorivo za požare koji svakog avgusta i septembra plaše ceo region.
Popović u svom tekstu za Agro TV postavlja stvari tamo gde treba: održivo upravljanje pašnjacima nije samo pitanje zaštite biodiverziteta. To je pitanje ekonomske stabilnosti ruralnih područja i smanjenja opasnosti od požara. Tri stvari koje su u Srbiji danas međusobno neraskidivo povezane, a tretiraju se kao odvojene teme u različitim ministarstvima.
Autohtone rase: buša, balkanski magarac, karakačanska ovca
Ovde dolazimo do suštine. Popović izdvaja tri rase koje su se generacijama prilagođavale specifičnim klimatskim i terenskim uslovima naših planina i predela: buša, balkanski magarac i karakačanska ovca. Sve tri imaju zajedničko – otpornost na nepovoljne uslove i skromnost u ishrani. One ne tražu koncentratne obroke po tri hiljade dinara po kilogramu. One tražu pašnjak. I upravo taj pašnjak održavaju.
Buša, naša autohtona krava mlečnog tipa, daje manje mleka od holštajna, ali preživi tamo gde holštajn ne može. Karakačanska ovca, prava živa riznica genetskog nasleđa, gajena je nekada po celoj jugoistočnoj Srbiji. Danas je na ivici opstanka. Balkanski magarac, možda najprepoznatljiviji simbol naših sela, vekovima je bio radna životinja, a danas je kuriozitet koji se održava samo zahvaljujući entuzijastima.
Autohtone rase nisu muzej. One su alatka koja radi – čuva pašnjak, hrani porodicu, i sprečava požare. Dok god ih ne shvatimo kao ekonomski resurs, a ne kao folklorni eksponat, propadaćemo i mi i oni i zemlja pod nogama. — diplomirani inženjer Goran Popović, PSSS
Njihovo uzgajanje, kako Popović ističe, doprinosi očuvanju genetske raznovrsnosti i revitalizaciji ruralnih krajeva kroz proizvodnju visokokvalitetnih domaćih proizvoda. Ovo je ključna rečenica. Ne govori o subvencijama kao cilju. Govori o proizvodnji kao cilju. A proizvodnja znači tržište, tržište znači prihod, prihod znači opstanak.
Kako paša postaje protivpožarna zaštita
Poseban značaj autohtonih rasa leži u njihovoj ulozi u sprečavanju degradacije zemljišta. Paša stoke omogućava prirodnu kontrolu vegetacije, čime se sprečava nagomilavanje zapaljive biomase. Ovo je jedan od glavnih uzročnika požara u ruralnim i planinskim područjima.
Razmislite o tome na sekund. Svake godine Srbija troši milione na gašenje požara, na helikoptere, na interventne snage, na štetu koju požari nanose šumama i infrastrukturi. A rešenje je bukvalno na nogama – stoka koja pase. Ne treba joj gorivo, ne treba joj struja. Treba joj samo pašnjak koji niko ne održava jer nema ko.
Popović predlaže tri konkretne mere održivog upravljanja: rotacionu ispašu, uklanjanje invazivnih biljnih vrsta kontrolisanom ispašom, i uvođenje agroekoloških mera koje kombinuju stočarstvo sa šumarstvom i poljoprivredom. Rotaciona ispaša znači da stoku selektivno premeštate s jednog područa na drugo kako bi se vegetacija regenerisala. Jednostavno, jeftino, efikasno. I zahteva samo znanje i rad.
Pašnjak koji se ne pase ne miruje. On umire. A onda izgori i povede sa sobom i šumu i kuće. — diplomirani inženjer Goran Popović, PSSS
Invazivne biljne vrste su poseban problem. One zauzimaju prostor, sprečavaju rast korisne trave, i stvaraju gustiš koji je idealno gorivo. Autohtone rase, navikle na grubu vegetaciju, mnoge od tih invazivnih vrsta jedu i time ih drže pod kontrolom. Holštajn to ne radi. Holštajn stoji u štali i čeka silažu.
Šta je potrebno da ovo radi
Popović je jasan u tome šta treba uraditi. Tri stvari: subvencije za uzgoj autohtonih rasa, obuka poljoprivrednika o održivom upravljanju pašnjacima, i razvoj tržišta za proizvode od autohtonih rasa. Meso, mlečni proizvodi, vuna. Sve to postoji, sve to ima potencijal, i sve to je danas na marginama.
Subvencije za autohtone rase u Srbiji postoje, ali su simbolične u poređenju sa onim što se daje za konvencionalno stočarstvo. A konvencionalno stočarstvo je upravo ono koje napušta pašnjake jer je orijentisano na intenzivnu proizvodnju u štalama. Paradoks: država subvencioniše sistem koji napušta pašnjake, a pašnjaci gore. Autohtone rase, koje bi mogle da reše taj problem, dobijaju mrve sa stola.
Obuka poljoprivrednika je drugi ključ. Rotaciona ispaša, prepoznavanje invazivnih vrsta, poznavanje nosivog kapaciteta zemljišta – to nije znanje koje se prenosi genetski. To se uči. A tamo gde je najpotrebnije, u planinskim selima, najmanje je dostupno.
Treća stvar je tržište. I ovde priča postaje zanimljiva. Proizvodi od autohtonih rasa – kačkavalj od mleka buše, meso karakačanske ovce, vuna, čak i mleko balkanskog magarca – imaju potencijal za premium segment. Ljudi u gradovima traže autentične, lokalne, zdrave proizvode. To je tržište koje raste, ne opada. Ali zahteva organizaciju, brendiranje, i – što je najvažnije – verifikaciju porekla. Bez toga, proizvođač autohtonih rasa je sam na tržištu i gubi se u masi jeftinih uvoznih proizvoda.
Šta ovo znači za srpsku poljoprivredu
Ovde moram da kažem jasno: ono što Popović opisuje nije ekološki hir. To je strategija preživljavanja srpskog sela. Celokupna politika ruralnog razvoja Srbije poslednjih dvadeset godina tretira stočarstvo kao industrijsku granu – veće stado, veća štala, više litara mleka po kravi. Rezultat je kolaps. Stada se smanjuju, sela se prazne, pašnjaci zarastaju i gore.
Autohtone rase nude drugačiji model. Manje stado, ali na pašnjaku. Manje mleka, ali drugačije cene. Manje mesa, ali premium pozicija. I – što je u ovom trenutku možda najvažnije – održavanje pašnjaka koji bi inače postali požarna opasnost. To je model koji ne rešava samo jedan problem, već tri odjednom: biodiverzitet, ruralnu ekonomiju, i bezbednost od požara.
Problem je u tome što ovaj model ne može da se implementira odozgo, dekretom. On zahteva lokalne zajednice, stručnu podršku na terenu, i tržište koje prepoznaje vrednost. A to je upravo ono što u Srbiji najteže radi – povezivanje ljudi na dnu sa institucijama na vrhu, sa nečim korisnim između.
Sinergija između lokalnih zajednica, države i stručne javnosti nije fraza. Bez nje nema ni pašnjaka ni sela ni autohtonih rasa. I svi znamo ko tu najviše gubi. — diplomirani inženjer Goran Popović, PSSS
Popović zaključuje da je ovo ne samo pitanje zaštite prirode, već i razvoja sela i očuvanja kulturnog nasleđa. I tu bih se složio do poslednje reči. Kulturno nasleđe nije muzej. Kulturno nasleđe je živa buša na pašnjaku, živa karakačanska ovca koja čuva travu od izgaranja, živi balkanski magarac koji nosi ime svog kraja. Kad to nestane, ne nestaju samo životinje. Nestaje identitet.
Dok god država tretira autohtone rase kao folklorni dodatak, a ne kao ekonomsku i ekološku infrastrukturu, pašnjaci će goriti, sela će se prazniti, a mi ćemo se pitati kako smo došli do toga. Odgovor je pred nama već decenijama. Samo ga nismo hteli da čujemo.
Izvor: Agro TV, 16. jul 2026.
💬 0 comments