Ko bi rekao da će baš u srpnju, kad vrućine paraju asfalt i kad se promet na stočnim pijacama prirodno hladi, telad simentalske rase dostigne hiljadu dinara po kilogramu? Pa eto — dogodilo se u klanicama Mačvanskog regiona tokom druge sedmice jula. I to nije izolovan slučaj. Cene teladi su porasle u tri regiona, prasad su poskupela na dva ključna tržišta, a jagnjad je zabeležila rast u Mačvi i Čačku. Podaci Sistema tržišnih informacija poljoprivrede Srbije — STIPS — za tu sedmicu pokazuju tržište koje ne spava, već se pomera u različitim pravcima, region po region, kao da svaki deo zemlje svira svoju melodiju.
Šta se dešava i zašto baš sada
Letnji meseci su tradicionalno period kad se stočni fond prirodno smanjuje — visoke temperature smanjuju apetit stoke, pritisci na pašnjake rastu, a neki proizvođači rastoče stoku pre jesenjeje sezone. Ali ono što ovi podaci pokazuju nije samo sezonsko hlađenje. To je tržište koje traži ravnotežu između ponude koja se sužava i tražnje koja ne slabi. I u toj potrazi, cene šalju prilično jasne signale — telad postaje dragocenija, prasad se oporavljaju na pojedinim pijacama, a jagnjad varira u zavisnosti od lokalnih prilika.
Telad: hiljadu dinara u Mačvi, ali i padovi na drugoj strani
Najuočljiviji podatak iz ovog izveštaja je onaj iz Mačvanskog regiona — dominantna otkupna cena teladi simentalske rase, telesne mase do sto šezdeset kilograma, dostigla je hiljadu dinara po kilogramu u lokalnim klanicama. To je najviša zabeležena cena teladi u ovom izveštaju i signal koji ne treba zanemariti. Na stočnoj pijaci u Vranju telad su išla za devedeset osam dinara manje — devetsto osamdeset dinara po kilogramu — što je takođe ozbiljna cifra koja potvrđuje da je južna Srbija drži korak sa zapadnom.
Ali tu prestaje priča o rastu. U Pčinjskom regionu, dok su telad držala cenu, tovni bikovi teži od petsto kilograma su pojeftineli na četiristo pedeset dinara po kilogramu. Tovna junad od tri stotine pedeset do četiri stotine osamdeset kilograma otkupljivana su za četiristo osamdeset dinara. U Zlatiborskom regionu telad su poskupela na sedamsto šezdeset dinara u klanicama, dok su tovni bikovi i krave za klanje išle za trista sedamdeset dinara — što je cena koja graniči sa granicom isplativosti za proizvođača koji ima ozbiljne troškove proizvodnje.
Kad telad dostigne hiljadu dinara u Mačvi, a bikovi za klanje padnu na trista sedamdeset u Zlatiborskom regionu, to nije samo razlika u ceni — to je razlika u strategiji. Ko prodaje mladu stoku, dobija. Ko drži do klanja, gubi.
U Zaječarskom regionu cena teladi pala je na devetsto dinara, što je još uvek visoko, ali signal da ni taj deo Srbije nije imun na korekcije. U Srednjobanatskom regionu tovni bikovi su sniženi na četiristo pedeset dinara — ista cena kao u Pčinjskom regionu, što ukazuje na pritisak koji nije lokalni, već sistemski. Braničevski region je bio stabilan: telad za osamsto dinara, krave za klanje za dvesta četrdeset dinara po kilogramu. Nema dramatike, ali nema ni razloga za slavlje.
Prasad: rast na zapadu, pad u Kraljevu
Prasad su poskupela gde se i očekivalo — tamo gde je tražnja za svinjskim mesom stabilna. Na pijaci u Užicu prasad telesne mase od šesnaest do dvadeset pet kilograma porasle su na trista pedeset dinara po kilogramu. U klanicama Mačvanskog regiona ista kategorija otkupljivana je za tristo dinara. U Čačku su prasad do petnaest kilograma išle za tristo dinara, a grla od šesnaest do dvadeset pet kilograma za dvesta sedamdeset dinara — što pokazuje da tržište razlikuje kategorije i da ne ide sve istom cenom.
Ali u Kraljevu cena prasadi od šesnaest do dvadeset pet kilograma pala je na dvesta pedeset dinara. To je pad koji zaslužuje pažnju, jer Kraljevo tradicionalno nije tržište koje lako gubi cenu. U Srednjobanatskom regionu tovne svinje od osamdeset do sto dvadeset kilograma zabeležene su na sto sedamdeset dinara po kilogramu — što je cena koja proizvođača ostavlja na ivici.
U klanicama Jablaničkog regiona prasad od šesnaest do dvadeset pet kilograma otkupljivana su za tristo dinara, a tovne svinje za sto osamdeset. Na pijaci u Leskovcu prasad su koštale trista pedeset dinara, a tovne svinje dvesta. U Južnobanatskom regionu tovljenici su išli za sto sedamdeset dinara — ista priča kao u Srednjem Banatu, što znači da Banat ima problem sa cenom svinja koji neće nestati pre jeseni.
Jagnjad: Mačva drži, Kraljevo gubi
U klanicama Mačvanskog regiona otkupna cena jagnjadi porasla je na četiristo pedeset dinara po kilogramu, uz dobru ponudu i nešto slabiji obim otkupa. Ta kombinacija — dobra ponuda i slabiji otkup — je klasičan znak da klanice biraju šta uzimaju, a proizvođači nemaju pregovaračku poziciju. Jagnjad su bila skuplja i na pijaci u Čačku, gde je dominirala cena od četiristo dinara. Dviske su išle za dvesta, a ovce za sto sedamdeset dinara po kilogramu.
Na pijaci u Vranju koze su poskupele na dvesta četrdeset dinara, dok su jagnjad pojeftinila na četiristo pedeset, a jarad na četiristo dinara. Pad cena jagnjadi i jaradi zabeležen je i u Kraljevu, gde su obe kategorije prodavane za trista pedeset dinara. Ovce su koštale dvesta dinara, a ovnovi za priplod trideset pet hiljada dinara po grlu — što je jedina cena u ovom izveštaju koja meri vrednost po grlu, a ne po kilogramu, i koja govori o priplodnom potencijalu koji tržište ipak prepoznaje.
U Leskovcu nije bilo značajnijih promena — jagnjad za petsto dinara, jarad za četiristo, ovce za dvesta. Ali u lokalnim klanicama tokom posmatrane sedmice nije bilo ponude ovaca i koza. Odsustvo ponude je podatak koji se ne vidi u cenama, ali koji govori više od bilo koje brojke.
Šta ovo znači za proizvođača na terenu
Kad se pogledaju svi ovi podaci zajedno, slika je jasna: tržište stočnog fonda u Srbiji je fragmentisano, regioni se ponašaju različito, i ko proizvodi bez praćenja lokalnih cena — gubi. Telad koja dostiže hiljadu dinara u Mačvi nije razlog za euforiju, jer ista telad pada na sedamsto šezdeset u Zlatiborskom regionu. Prasad koje rastu na trista pedeset dinara u Užicu ne znače ništa proizvođaču u Kraljevu koji dobija dvesta pedeset. Banat sa sto sedamdeset dinara za tovljenike nije tržište — to je egzistencijalna ugroženost.
Stočarstvo u Srbiji ne propada zato što nema ko da ga radi. Propada zato što sistem ne razlikuje onoga ko prodaje telad od onoga ko prodaje kravu za klanje. A razlika je između hiljadu i dvesta četrdeset dinara po kilogramu.
Proizvođač koji danas planira proizvodnju mora da gleda STIPS izveštaje kao poljoprivrednu prognozu vremena — ne zato što će mu promeniti vreme, nego zato što će mu reći kad da pusti stoku na pijacu. Onaj ko proda telad u Mačvi dobija hiljadu dinara. Onaj ko je drži do klanja u Zlatiborskom regionu dobija trista sedamdeset. To nije sreća — to je informacija koja se koristi ili ne.
Zaključak
Tržište šeta, cene variraju, ali poruka je konzistentna: mlada stoka vredi, stara stoka gubi. Ko god u ovoj zemlji danas razmišlja o stočarstvu kao poslu, a ne kao tradiciji, mora da nauči da prodaje kada tržište plaće, a ne kada štala pritisne. Hiljadu dinara za telad u Mačvi je dokaz da se novac nalazi — ali samo za onoga koji zna gde i kad da ga potraži.
Izvor: Agro News, 16. jul 2026.
💬 0 comments