Kada najugledniji svetski naučni časopis kaže da bi vrednost stočarske proizvodnje mogla da padne za šezdeset procenata, svaki gazda koji hrani stoku ima pravo da se zapita u kom smeru ide njegov posao. Međunarodno istraživanje objavljeno u časopisu „Nature" krajem jula ove godine crta scenarij u kom globalna poljoprivreda do 2050. neće ličiti ni na šta što danas poznajemo, a razlog nije rat, ni klima, ni tehnologija — razlog je ono što ćemo jesti.
Šta kaže studija iz „Naturea"
Istraživanje je rezultate dobilo poređenjem dva scenarija. Prati se sadašnji način proizvodnje hrane s jedne strane i, s druge, model koji podrazumeva tri stvari: zdraviju ishranu stanovništva, veće poljoprivredne prinose i prepolovljene gubitke i bacanje hrane. Nije to neka akademska vežbica — autori su izračunali šta bi se desilo kada bi svet zaista krenuo tim putem. A brojke su, za one koji žive od stočarstva, brutalne.
U tom scenariju bi se korišćenje poljoprivrednog zemljišta smanjilo za devet odsto u odnosu na sadašnje projekcije. Emisije ugljen-dioksida nastale promenom namene zemljišta pale bi za čak sedamdeset šest odsto, a druge gasove sa efektom staklene bašte iz poljoprivrede istraživači vide manje za trećinu. Ovo nisu marginalna smanjenja — ovo je sistemska transformacija koja menja šta se gaji, koliko se gaji i za koga.
Ovakva transformacija donela bi velike koristi za zdravlje ljudi i životnu sredinu, ali će biti neophodne pažljivo osmišljene agrarne politike kako bi se ublažile posledice po proizvođače koji danas najvećim delom zavise od stočarske proizvodnje. — autori studije, časopis „Nature"
Struktura proizvodnje pod radikalnom promenom
Suština priče je u pomaku između dva sektora. Vrednost stočarske proizvodnje mogla bi da bude manja za oko šezdeset procenata. Istovremeno, vrednost proizvodnje povrća, voća, orašastih plodova i mahunarki porasla bi za oko dvadeset tri odsto. Drugim rečima, novac koji danas ide u meso i mleko prelazi u biljnu hranu — i to ne u žitarice, nego u ono što se zove „zdravi tanjir".
To znači manje krava, manje svinja, manje živine na globalnom nivou. Znači i više plantaža badema, više polja soje i graška, više voćnjaka. Isti autori naglašavaju da bi u tom slučaju bilo potrebno manje stočarske proizvodnje, dok bi porasla proizvodnja voća, povrća, mahunarki i orašastih plodova. Logika je prosta: ako ljudi jednu trećinu manje mesa, trećina stoke ne treba ni da postoji.
S druge strane, prepolovljeno bacanje hrane je podjednako važan deo jednačine. Danas se procenjuje da se trećina sve proizvedene hrane na planeti baci, a to znači da se trećina zemlje, vode, energije i rada baci zajedno s njom. Ako se taj gubitak preseče na pola, potreba za novim oranicama drastično pada — i to je deo objašnjenja zašto bi korišćenje poljoprivrednog zemljišta palo za devet odsto.
Za srpskog čitaoca ovo nije apstrakcija. Naša poljoprivreda je decenijama podeljena između ratarstva koje izvozi žitarice i stočarstva koje jedva preživljava. Ako globalni trend krene u pravcu koji „Nature" predviđa, pitanje glasi: ko će kupovati naše meso i mleko kada se promeni potrošačka navika u Evropi i svetu?
Šta ovo znači za srpskog stočara
Da ne budemo naivni — ovo je projekcija do 2050. godine, a ne naredne sezone. Niko neće sutra zatvoriti farmu jer je „Nature" rekao. Ali trendovi se ne dešavaju preko noći; oni se talože decenijama, i onaj ko ih ne vidi na vreme, uhvati se na pogrešnoj strani istorije.
Srpsko stočarstvo danas drži na nogama oko sto pedeset hiljada gazdinstava, mahom malih, mahom na ivici ekonomskog opstanka. Otkupna cena mleka varira između šezdeset i osamdeset dinara po litru, svinje se otkupljuju ispod cene proizvodnje, a subvencije po grlu pokrivaju tek deo stvarnih troškova. Ako se svetska potražnja za mesom i mlekom smanji onako kako studija predviđa, otkupne cene neće rasti — padaće. I to ne zbog nas, nego zbog toga što London, Berlin i Tokio jedu sve manje mesa.
Ne može država da natera ljude da jedu meso ako ga neće. Ali može da pomogne stočarima da preorijentišu proizvodnju na ono što će se tražiti. — izjava koja bi mogla da dođe od bilo kog ozbiljnog agrarnog analitičara u Srbiji
Paralelno, vrednost proizvodnje voća, povrća, mahunarki i orašastih plodova raste za dvadeset tri odsto. Srbija već ima tradiciju u voćarstvu — malina, šljiva, jabuka — i u proizvodnji povrća, posebno u južnim i centralnim regionima. Mahunarke, pre svega soja i grašak, su već deo ratarske rotacije kod nas, ali uglavnom kao stočna hrana, a ne kao hrana za ljude. Taj pomak — od stočne hrane ka humanoj ishrani — mogao bi da bude jedan od najvećih biznis prilika u naredne dve decenije.
Problem je što autori studije jasno upozoravaju: regioni i proizvođači koji danas zavise od stočarske proizvodnje biće pogođeni najteže. A Srbija je, ako gledamo strukturu poljoprivrede, upravo takav region. Naše brdovite i planinske oblasti, od Pirota do Čajniča, od Sjenice do Ivanjice, nemaju alternativu u ratarstvu — tamo se može gajiti samo trava i stoka. Ako stoka izgubi vrednost na globalnom tržištu, te oblasti ostaju bez privrede.
Politika je ključ, ne tržište samo
Autori studije ne bacaju lopticu na proizvođače — oni kažu da su neophodne „pažljivo osmišljene agrarne politike" da bi se ublažile posledice. To znači subvencije za preorijentaciju, investicije u preradu voća i povrća, infrastrukturu za hlađenje i skladištenje, i — možda najvažnije — tržišne mehanizme koji štite male proizvođače od monopola u lancima distribucije.
Srbija danas ima Ministarstvo poljoprivrede koje subvencionira hektare, a ne strategiju. Imamo registar gazdinstava koji ne zna tačno ni ko gaji šta, ni koliko grla ima. Imamo agrarne budžete koji se troše na inpute, a ne na transformaciju proizvodnje. Ako nam „Nature" kaže da se svet menja do 2050, a mi i dalje subvencioniramo istu strukturu koja gubi vrednost — onda ne pratimo trend, nego ga ignorišemo.
Pametan gazda ne čeka da mu država kaže šta da gaji. Pametan gazda gleda šta se dešava sa potražnjom, šta se dešava sa cenama, i prilagođava se. Ali pametna država ne ostavlja gazdu samog pred tim izazovom — ona mu daje alate, kapital i informacije da preživi promenu. To je razlika između agrarne politike i agrarne birokratije.
Zaključak
Stočarstvo neće nestati — ljudi će i dalje jesti meso i piti mleko, ali će ih jesti manje i plaćati drugačije. Ono što će nestati, ako ništa ne preduzmemo, su male farme koje ne mogu da prate pad potražnje i rast troškova. Studija iz „Naturea" nije predviđanje — to je upozorenje. A upozorenje se ili čuje na vreme, ili se nauči na sopstvenom trošku.
Izvor: Agro TV, 21. jul 2026.
💬 0 komentara