Kada kineski kupac kaže da želi tvoje vino, to nije kompliment — to je poziv na igru u kojoj se samo najuporniji održe. Potpredsednica Vlade i ministarka privrede Adrijana Mesarović okupila je ovih dana u Klubu poslanika u Beogradu osam srpskih vinarija i predstavnike više od dvadeset kineskih kompanija koje već posluju u Srbiji, sa jednim jasnim ciljem — da domaće vino konačno dobije ozbiljan plasman na tržište od milijardu i po potrošača.
Zašto baš sada i zašto baš preko kineskih firmi ovde
Sporazum o slobodnoj trgovini između Srbije i Kine nije papir koji visi na zidu nekog ministarstva — to je dokument koji je počeo da menja matricu izvoza za čitave grane srpske poljoprivrede. Vino je dugo bilo u senci žita, kukuruza i maline, ali danas se nameće kao proizvod sa najvećom dodatnom vrednošću po litru koji Srbija može da ponudi svetu. Logika je prosta: kineske kompanije koje već imaju svoja predstavništva, logističke centre i distributivne mreže u Srbiji su najbrži most ka kineskom potrošaču. Ne moraš da gradiš distribuciju od nule u zemlji koju ne poznaješ — koristiš onoga ko već stoji na obema obala.
Mesarović je to i rekla, bez okolišenja.
Veliki odziv kineskih kompanija potvrđuje da postoji ozbiljno interesovanje za srpske proizvode. Želimo da upravo preko tih kompanija dodatno promovišemo naša vina i omogućimo im bolji plasman na kineskom tržištu. — Adrijana Mesarović, potpredsednica Vlade i ministarka privrede
Dvadeset kineskih firmi na jednom događaju u Beogradu nije mala stvar. To znači da kineski biznis u Srbiji već gleda na domaće proizvode kao na robu koja ima svoje mesto u njihovim lancima nabavke, a ne samo kao na kuriozitet sa Balkana.
Šta Kina zapravo traži od srpske poljoprivrede
Vino je na ovom skupu bilo glavna tema, ali Mesarović je bila jasna — kinesko interesovanje nije se zaustavilo na čaši. Rakija, smrznuta malina, suva šljiva i drugi prehrambeni proizvodi našli su se na listi onoga što kinesko tržište već traži ili će tražiti u skoroj budućnosti. To je značajno iz više razloga.
Smrznuta malina je godinama među najvažnijim izvoznim proizvodima srpske poljoprivrede — Arilje i okolina već deceniju žive od te robe, a kinesko tržište bi moglo da postane alternativa ili dopuna tradicionalnom plasmanu na Evropsku uniju. Slično je sa suvom šljivom, gde je Valjevo i njegova okolina među najvećim proizvođačima na Balkanu, a kineska potražnja za prirodnim, neprskanim suvim voćem raste iz godine u godinu.
Rakija je posebna priča. Kinezi su tradicionalno zemlja pirinčanog alkohola, ali u poslednjih deset godina primećuje se trend traženja tzv. craft duhova — destilata koji se prave na tradicionalan način, iz lokalnog voća. Srpska šljivovica, dunja, kajsija i grožđe tu imaju prirodnu prednost jer su autentični, neponovljivi i nose priču koju kineski potrošač srednje i više klase voli da plaća.
Cilj nam je da nastavimo razvoj domaće vinske industrije kroz kontinuirane programe podrške Ministarstva privrede i da što većem broju naših vinarija omogućimo izlazak na strana tržišta. — Adrijana Mesarović, ministarka privrede
Mesarović je posebno naglasila da podrška neće biti namenjena samo velikim proizvođačima. To je važna rečenica, jer u srpskom vinogradarstvu upravo male i srednje vinarije nose najveći deo kvaliteta, ali i najveći deo problema — nedostatak kapitala za izvoz, nepoznavanje carinskih procedura i nemogućnost da sami finansiraju marketinške kampanje na dalekim tržištima.
Teren je teži nego što zvanični govori zvuči
Osmo vinarija na jednom predstavljanju zvuči skromno. I jeste. Srbija ima više od osamsto registrovanih vinarija, od kojih možda stotinu ima ozbiljan izvozni potencijal. Ali ovo nije brojčana priča — ovo je proba koncepta. Ako osam vinarija uspe da uspostavi kontakt sa kineskim distributerima preko kompanija koje već rade u Srbiji, to otvara put za sledećih dvadeset, pa sledećih pedeset. Problem je što srpsko vino na kineskom tržištu mora da se takmiči sa francuskim, italijanskim, čileanskim, australijskim i južnoafričkim vinom, koja su već decenijama prisutna sa razvijenim brendovima i ozbiljnim marketinškim budžetima.
Srpsko vino nema taj luksuz. Ono što ima — i to je Mesarović indirektno prepoznala — jeste priča o malom, autentičnom proizvođaču, o teroaru koji nije industrijski, o sortama koje Kinez ne može da nađe nigde drugde. Prokupac, tamjanika, smederevka, morava — to su sorte koje na kineskom tržištu mogu da budu oružje diferencijacije, a ne hendikep.
Analiza: Šta ovo znači za srpskog vinara i poljoprivrednika
Kinesko tržište je za srpskog vinara istovremeno najveća prilika i najveća zamka. Prilika jer je tržište ogromno i raste — kineska potrošnja vina se u poslednjoj deceniji udvostručila, a prosečan Kinez sve više pije vino umesto tradicionalnih žestokih pića. Zamka jer je to tržište izuzetno zahtevno po pitanju konzistentnosti kvaliteta, pakovanja, dokumentacije i isporuke. Srpska vinarija koja pošalje jednu lošu seriju gazi ugled koji je godinama gradila.
Ključni problem je što većina srpskih vinarija ne može da isporuči količine koje kineski uvoznik traži. Kinez ne želi hiljadu boca — želi kontejner. A kontejner znači deset do dvanaest hiljada boca iste serije, istog kvaliteta, istog pakovanja. Za vinariju koja proizvodi trideset hiljada boca godišnje, to je skoro pola godišnje proizvodnje za jednog kupca. Rizik je ogroman, ali i dobit ako se uspostavi dugoročni odnos.
Slobodna trgovina sa Kinom ukida carine na vino, što tehnički srpskom vinu daje prednost u odnosu na evropska vina koja plaćaju uvozne takse. Ali carinska prednost ne znači ništa ako ne postoji distribucija, marketing i poznavanje potrošača. Tu ulazi onaj model koji je Mesarović najavila — kineske kompanije koje već posluju u Srbiji kao kanal za plasman. To je pametno, jer te firme već imaju logistiku, kontakte i razumevanje kineskog potrošača.
Pitanje koje ostaje je da li će ministarstvo zaista podržati male vinarije ili će podrška, kao i toliko puta do sada u srpskoj agrarnoj politici, završiti u rukama onih koji već imaju kapital i veze. Mesarović je obećala kontinuirane programe podrške. Videćemo da li će to biti novac za sajamske nastupe, subvencije za izvoz ili direktni bespovratni fondovi za male proizvođače — jer svaki od tih modela ima drugačiji efekat na terenu.
Kinesko tržište ne čeka srpsko vino — ono već pije tuđe. Pitanje je samo da li ćemo stići na vreme i da li ćemo poneti ono što imamo najbolje, a ne ono što nam je najlakše da pakujemo.
Izvor: AgroFin, 22. jul 2026.
💬 0 komentara