Dvesta miliona dinara podeljeno je na sto petnaest ruku — mladih ruku, onih koje drže plug, vode stoku i pitaju se svako jutro da li je vredelo ostati na selu. Pokrajinska vlada Vojvodine uručila je ove ugovore mladim poljoprivrednicima za investiranje u primarnu biljnu i stočarsku proizvodnju, iako bi neko rekao da je to kap u moru. Ali kap je kap — a more se pravi od kapi.
Zašto su ovi ugovori važni baš sada
Prosečan poljoprivrednik u Srbiji ima preko šezdeset godina. To nije moja procena, to je demografska realnost koja stoji u svakom statističkom godišnjaku. Kada vidite da Pokrajinska vlada ciljano podržava mlade — ljude do četrdesete, koji tek preuzimaju ili pokreću gazdinstvo — to nije rutinska podela novca. To je pokušaj da se zaustavi krvarenje sa sela. Vojvodina gubi stanovništvo u ruralnim područjima brže nego što ga privreda može da zameni, a poljoprivreda bez mladih ruku je fabrika bez radnika. Ovi ugovori, koliko god delovali skromno na papiru, pokušavaju da preokrenu narativ: da selo bude mesto gde se živi, a ne mesto odakle se beži.
Šta se zapravo dobija i kome ide
Podsekretarka resornog sekretarijata Ivana Pejović Ševrt uručila je ugovore u sedištu Pokrajinske vlade, a sredstva su dodeljena kroz konkurs za podršku mladim poljoprivrednicima u ruralnim područjima. Konkurs je, prema njenim rečima, izazvao veliko interesovanje — što znači da novca ima manje nego što je potrebe. Sto petnaest ugovora na dvesta miliona dinara daje prosečno oko milion sedamsto trideset hiljada dinara po ugovoru. To nije mala para za mladog čoveka koji traži mehanizaciju, stoku ili infrastrukturu, ali nije ni iznos koji preko noći menja strukturu proizvodnje.
„Naš cilj nije samo da pomognemo pojedinačne investicije, već i da stvorimo uslove da mladi ostanu na selu, razvijaju svoja gazdinstva i grade sigurnu budućnost." — Ivana Pejović Ševrt, podsekretarka resornog sekretarijata Pokrajinske vlade
Podrška je namenjena razvoju i unapređenju primarne proizvodnje — biljne i stočarske. To znači da novac ide tamo gde je najpotrebniji: u osnovu, u koren, u onaj deo proizvodnje koji bez investicije stoji ili nazaduje. Mladi poljoprivrednik koji dobije sredstva može da kupi sejalicu, da proširi staju, da uvede navodnjavanje. To su konkretne stvari koje menjaju prinos, kvalitet i na kraju — cenu koju dobija za svoj proizvod.
Pejović Ševrt je jasno rekla da je prepoznata važnost podrške u prvim koracima razvoja poljoprivredne proizvodnje. To je ključna rečenica. Prvi koraci su najskuplji. Zato što mlad proizvođač nema akumulirani kapital, nema kreditnu istoriju, nema kolateral. Ima samo volju i komad zemlje — a to danas nije dovoljno.
Veliko interesovanje za konkurs, koje podsekretarka pominje, istovremeno je i pokazatelj uspeha i dijagnoza problema. Uspeh zato što postoji kritična masa mladih ljudi koji žele da se bave poljoprivredom. Problem zato što kapacitet programa ne pokriva sve koji ispunjavaju uslove. Svaki odbijen zahtev je potencijalno izgubljen poljoprivrednik — čovek koji će tražiti posao u gradu ili u inostranstvu.
„To nas obavezuje da i u narednom periodu nastavimo sa programima koji će doprineti jačanju konkurentnosti naših gazdinstava i unapređenju kvaliteta života u ruralnim područjima." — Ivana Pejović Ševrt, podsekretarka resornog sekretarijata Pokrajinske vlade
Šta ovo znači za srpsku poljoprivredu
Kada posmatram ovu meru u širem kontekstu, vidim jednu stvar koja mi se sviđa i jednu koja mi ne daje mira. Sviđa mi se što Pokrajina prepoznaje da su mladi poljoprivrednici posebna kategorija koja zaslužuje poseban pristup. To je mentalni pomak od modela „svima malo po nešto" ka modelu „onima koji počinju — konkretan podsticaj". U poljoprivredi koja se suočava sa demografskim kolapsom, ovakav pristup nije luksuz, nego nužnost.
Ono što mi ne daje mira je razmera. Dvesta miliona dinara je ozbiljan novac, ali u kontekstu potreba srpske poljoprivrede — to je ušteđevina. Za poređenje, jedan traktor srednje klase košta između pedeset i osamdeset hiljada evra. Sto petnaest ugovora znači sto petnaest priča, sto petnaest gazdinstava koja dobijaju šansu. Ali koliko ih je ostalo na ivici? Koliko je mladih ljudi odustalo pre nego što je konkurs uopšte objavljen?
Mere podrške mladim poljoprivrednicima postoje i na republičkom nivou — kroz Ministarstvo poljoprivrede, kroz IPARD programe, kroz kreditne linije poslovnih banaka sa subvencionisanom kamatom. Pokrajinski program je dodatni sloj, i tu leži njegova vrednost: on ne zamenjuje druge mere, nego ih dopunjuje. Pitanje je samo da li je koordinacija između nivoa dovoljna da mladi čovek ne mora da traži po tri činovnika da bi dobio jednu informaciju.
Još jedan aspekt koji treba istaći: podrška primarnoj proizvodnji. U eri kada se svi bore za dodatu vrednost, preradu, brendiranje i tržišne lance — neko mora da proizvede sirovinu. Mleko, meso, žitarice, povrće. Bez primarne proizvodnje nema šta da se prerađuje. Pokrajina je novac usmerila tamo gde je fizički nemoguće preskočiti korak. To je pragmatično i pametno.
Sejina procena
Ova mera nije rešenje problema odlaska mladih sa sela, ali je korak u pravom smeru. Sto petnaest ugovora je sto petnaest porodica koje dobijaju šansu da izgrade život tamo gde su njihovi preci već živeli. Ako sledeći konkurs bude veći, ako postupak bude jednostavniji i ako novac stigne na vreme — biće razloga za optimizam. Ako ne, ostaće nam statistika o starosnoj strukturi poljoprivrednika koja svake godine izgleda gore. Selu ne treba milostinja. Treba mu politika koja razmišlja dugoročno i koja mladog čoveka ne posmatra kao broj u prilogu, nego kao budućnost koja se danas bira ili gubi.
Izvor: AgroFin, 22. jul 2026.
💬 0 komentara