Novi zakon o dobrobiti životinja stiže na vrata stočara: Šta menja i koga direktno pogađa

Novi zakon o dobrobiti životinja stiže na vrata stočara — Šta znači za srpskog proizvođača\n\nKada se nađe u mašineriji novih propisa, srpski seljak obično prvo pomisli da sledi još papira. Međutim, nacrt novog zakona o dobrobiti životinja, koji treba da zameni petnaest godina star propis iz 2009. godine, donosi suštinske promene koje ne štede nikoga — ni stočara, ni prevoznike, ni vlasnike kućnih ljubimaca. Najveći teret i najveću odgovornost snosiće upravo proizvođači koji od životinja žive, jer ih zakon pita koliko su prostora obezbedili, da li je veterinar reagovao na vreme i da li se evidencija vodi kako treba. Ovo nije samo administrativna obaveza, već sistemski zaokret ka standardima koje zahtevaju moderna tržišta.\n\nZakon iz 2009. godine pisan je u drugačijem vremenu i više ne može da prati realnost, ni evropsku koja nas gleda kroz lupu inspekcija, ni domaću gde se i dalje dešavaju nepravilnosti u transportu i držanju stoke. Novi nacrt pokriva širok spektar, ali za gazdinstva je ključno što prvi put povezuje dobrobit životinja sa proizvodnim standardima kao obavezu, a ne preporuku. Svaki objekat mora biti upisan u registar Ministarstva poljoprivrede i ispunjavati uslove u pogledu mikroklime, higijene i zaštite. Evidencija o kretanju, ishrani i lečenju mora se čuvati najmanje 3 godine, što je minimum koji se traži na ozbiljnim izvoznim tržištima. Srbija ovim zatvara jaz između domaće prakse i očekivanja Evropske unije.\n\nPosebna pažnja posvećena je veterinarskim intervencijama i transportu. Sekanje repova, kljunova i rogova ubuduće bi moglo da obavlja samo veterinar, uz obaveznu anesteziju, osim u jasno propisanim izuzecima. Ovo će izazvati otpor jer su prakse poput sečenja repova ovcama decenijama rađene bez nadzora, ali ko misli da će izvoziti meso, moraće da se prilagodi. Kada je reč o prevozu, komercijalni transport mogu obavljati samo ovlašćeni prevoznici, dok za relacije do 65 kilometara nije potrebno ovlašćenje. Fizička lica mogu prevoziti sopstvenu stoku do 50 kilometara bez upisa, a na graničnim prelazima pošiljke živih životinja imaće prednost, što je olakšanje koje se čekalo godinama.\n\nLokalne samouprave dobijaju značajnu ulogu jer će određivati područja gde se proizvodne životinje mogu držati, što može biti mač s dve oštrice za stočare u prigradskim naseljima. Zakon takođe zabranjuje držanje i ubijanje životinja isključivo radi proizvodnje krzna, što šalje signal u kom smeru ide legislativa. Ipak, zakon je dobar onoliko koliko je dobra inspekcija koja ga primenjuje. Ako ovo ostane samo na papiru, imamo lepo napisano ništa, ali ako se primeni fer i postepeno, dobijamo sistem koji vredi i štiti one koji rade pošteno.\n\nZa srpskog stočara na terenu ovo znači da ozbiljna gazdinstva neće osetiti dramatičnu promenu, jer već rade pola onoga što zakon traži. Problem nastaje za sivu zonu — one koji drže stoku u neregistrovanim objektima i nemaju evidenciju. Za njih će ovo biti podsticaj da se urede ili razlog da odustanu, što je ispravan pritisak tržišta koje više ne plaća proizvodnju bez tragova. Pitanje nije da li je zakon strog, već da li će država dati vreme i podršku za prilagođavanje. Onaj ko radi pošteno, osetiće ovaj propis kao okvir koji mu konačno omogućava da brani svoj proizvod i na domaćem i na stranom tržištu.\n\n*Izvor: Agro News, 23. jul 2026.*