Bez odlučujuće kiše kukuruz gubi i do polovine roda: Druga sušna godina zaredom dotiče srpsku poljoprivredu do kosti

**Bez odlučujuće kiše kukuruz gubi i do polovine roda — Šta znači za srpskog proizvođača** Pola Srbije upire pogled u nebo, iščekujući spasonosnu kišu koja bi mogla da presudi o tome da li će ove godine uopšte biti šta da se bere. Poljoprivrednici iz Banata i Bačke već mere štetu na pšenici, dok kukuruz, šećerna repa i suncokret stoje na litici. Ako u narednim danima ne padne dovoljno vlage, prinosi na nezalivenim parcelama mogu da opadnu i do pedeset odsto. Nakon prošlogodišnje suše koja je u pojedinim regionima gotovo potpuno uništila kukuruz, ova sezona donosi sličan scenario, ali sa drugačijim posledicama po vegetaciju, ostavljajući gazdinstva na ivici egzistencije. Ovo više nije slučajna loša godina, već opasan obrazac koji preti da postane nova realnost. Prošla sezona je u delovima Srbije skoro obrisala kukuruz sa njiva, a poljoprivrednici su u novu godinu ušli sa istim problemom, samo što suša sada udara u kritičnim fazama razvoja useva. Prolećni sušni periodi pogodili su useve tačno kada im je vlaga bila najpotrebnija, što je već vidljivo na rezultatima žetve pšenice. Stanje prolećnih kultura je drastično neujednačeno; razlike u prinosu postoje ne samo od sela do sela, već i između parcela udaljenih svega nekoliko kilometara, zavisno od toga da li je lokalni pljusak uspeo da natopi zemlju ili nije. U Banatu je situacija posebno alarmantna. Milan Bogunović, proizvođač iz Banatskog Karađorđeva, ističe da su nakon lanjskog katastrofalnog roda, kada su dobijali od nule do dve tone po jutru, ove godine suočeni sa sušom koja je počela još sredinom februara. Kiše nije bilo punih četrdeset i četiri dana, a nakon kratkog predaha usledio je novi sušni period od trideset i tri dana. Pšenica je reagovala prinosima od svega sedamsto kilograma do tri tone po jutru, pri čemu sever Banata beleži i gore rezultate. Bogunović hladnokrvno konstatuje da tri tone pokrivaju samo direktne troškove, dok sopstveni rad, amortizacija mašina i rizik ostaju u dubokom minusu. Problem produbljuje nefunkcionalan sistem navodnjavanja. Kanal Dunav–Tisa–Dunav, zbog decenija neodržavanja i zagušenja podvodnom vegetacijom, ne može da isporuči potrebne količine vode; kanali koji bi trebalo da imaju dva do tri metra vode sada su spali na pola metra. Čak i kada proizvođači pokušaju da spasu useve dizel-pumpama, matematika je nemilosrdna. Gorivo košta oko dvesta dvadeset dinara po litri, dok je otkupna cena useva oko dvadeset dinara po kilogramu, što navodnjavanje čini ekonomski neisplativim za većinu manjih gazdinstava. Situacija u Bačkoj je nešto povoljnija po pitanju prinosa pšenice, koji se kreću od pet i po do šest tona po hektaru, ali i tamo proizvođači poput Gorana Filipovića iz Kisača upozoravaju da otkupna cena od dvadeset dinara ne pokriva proizvodne troškove od dvadeset sedam dinara. Za srpsko gazdinstvo, ova situacija znači ulazak u zonu duboke ekonomske nesigurnosti i gubitaka. Dve uzastopne sušne godine demonstrirale su da trenutni sistem navodnjavanja nije dorastao klimatskim promenama, ostavljajući proizvođače prepuštene milosti i nemilosti prirode. Kada se na to doda jaz između rastućih troškova repromaterijala i stagnirajućih otkupnih cena, poljoprivreda postaje rizična delatnost bez pokrića. Suncokret ostaje poslednja nada za neki vid zarade, ali bez odlučujuće kiše i korekcije tržišnih cena, mnoga domaćinstva će ovu godinu završiti sa dugovima umesto sa profitom, što dugoročno ugrožava opstanak porodičnih poljoprivrednih gazdinstava u Vojvodini i šire.