Evropa gubi žetvu vrednu dve milijarde evra: Francuska i Mađarska na udaru, a srpskom proizvođaču ovo otvara vrata

[Evropski poljoprivredni šok] — [Šta znači za srpskog proizvođača] Dok je veći deo Evrope ovog leta nemoćno posmatrao kako se rod suši pred očima usled ekstremnih junskih vrućina, srpski ratar bi trebalo da podigne pogled sa sopstvene njive i usmeri ga severno od Dunava. Šteta naneta evropskoj žetvi meri se milijardama evra, a talas posledica već kreće ka svakom proizvođaču kukuruza i pšenice u Vojvodini, Mačvi i Šumadiji. Ovaj klimatski udar neće se odraziti samo kroz statističke tabele, već direktno kroz otkupne cene, promenjenu tražnju i političke odluke koje se upravo sada donose u Briselu, a koje će definisati pravila igre za naredne godine. Evropa je godinama funkcionisala kao neto uvoznik useva u godinama kada žetva zakaže, a 2026. godina je upravo takav scenario. Manjak u proizvodnji stvorio je vakuum koji zahteva hitno popunjavanje robom iz drugih izvora, uključujući Ukrajinu i Brazil, ali i sve što se nađe na logistički pogodnim pravcima. Srbija, kao stabilan izvoznik žitarica sa direktnim pristupom evropskim tržištima, nalazi se u idealnoj poziciji da ponudi alternativu trgovcima koji traže sigurnost snabdevanja. Istorijski podaci pokazuju da svaki veći klimatski šok u poslednjih deset godina drastično menja tokove trgovine; suša iz 2022. godine već je demonstrirala koliko brzo se evropsko tržište može preokrenuti iz izvoznog u uvozni režim, a sada se taj film ponavlja sa drugačijom geografijom stradalnika. Podaci Evropskog udruženja COCERAL, koje okuplja trgovce žitaricama i uljaricama, slikovito opisuju razmere katastrofe. Prognoza proizvodnje kukuruza u EU i Velikoj Britaniji spuštena je sa 57,2 miliona tona na 52,7 miliona tona, što znači gubitak od gotovo pet miliona tona samo na ovoj kulturi. Najteže je pogodila Francuska, gde je rod smanjen za 4,1 milion tona, što predstavlja finansijski gubitak od 891 milion evra, pri čemu je kukuruz najpogođenija kultura. Situacija je ozbiljnija čak i nego tokom teške suše 2022. godine. Druga na listi gubitnika je Mađarska, naš severni sused i direktni konkurent, koja beleži pad roda od 2,4 miliona tona u vrednosti od 444 miliona evra. Ovaj gubitak će se itekako osetiti u Subotici i Somboru, jer Mađarska često diktira cenovne trendove u regionu. Iako su Bugarska, Rumunija, Italija i Finska revidirale procene naviše, ukupna neto šteta za evropsku poljoprivredu i dalje se procenjuje na oko 1,79 milijardi evra, dok bruto gubici dosežu cifru od dve do 2,3 milijarde evra. Ovi brojevi nisu apstraktni; oni predstavljaju direktan pomeraj tržišne ravnoteže koji će se preliti na račune srpskih gazdinstava. Kada Francuska izgubi milione tona žita namenjenih izvozu ka Africi, ti kupci moraju pronaći novog dobavljača. Kada Mađarska ne može da zadovolji regionalne potrebe, kupci se okreću jugu. Tu je Srbija sa svojim kapacitetima. Međutim, ova situacija nosi i rizike; veći troškovi stočne hrane u Evropi verovatno će dovesti do poskupljenja mesa i smanjenja marži evropskih stočara, što može posredno uticati na potražnju za našim žitaricama za ishranu životinja. Analitičar Tom Lankaster iz Evropskog konzorcijuma inovativnih univerziteta (ECIU) upozorava da ovo udara poljoprivrednike po džepu i potkopava bezbednost hrane, dok Teo Pake iz Evropskog biroa za zaštitu životne sredine kritikuje trenutnu poljoprivrednu politiku koja, umesto otpornosti na klimatske promene, i dalje finansira štetne prakse. Za srpskog proizvođača, ova vest je dvosekli mač koji zahteva pamet, a ne oslanjanje na slepu sreću. Prilika za izvoz je realna i velika, ali klima ne priznaje državne granice – ono što je spržilo useve u Francuskoj i Mađarskoj, sutra može zadesiti Banat i Bačku. Oni koji su žito prodali unapred po starim cenama možda neće osetiti korist skoka cena, dok oni koji su sačuvali robu mogu ostvariti značajniji profit, pod uslovom da imaju šta da prodaju. Ključna poruka za naša gazdinstva leži u izgradnji sistema otpornosti: ulaganje u navodnjavanje, izbor otpornijih sorti i adekvatno osiguranje useva nisu trošak, već nužna investicija za opstanak. Evropska kriza otvara vrata, ali samo ona gazdinstva koja su spremna da odgovore na povećanu tražnju stabilnim kvalitetom i količinom, moći će da iskoriste ovaj trenutak i pretvore ga u dugoročnu prednost na tržištu.