Evropa gubi sredstva za zaštitu bilja: Sedam godina, 93 povučene supstance, samo jedna nova

[Glavna vest] — Evropa gubi sredstva za zaštitu bilja: Sedam godina, 93 povučene supstance, samo jedna nova — Šta znači za srpskog proizvođača Zamislite situaciju u kojoj vam neko iz radionice svake godine oduzme po dva ili tri ključna alata, a na policu stavi tek jedan novi za celu deceniju. Upravo tako danas izgleda stanje u evropskoj „poljoprivrednoj apoteci", a vrtlog u koji nas ova tendencija uvlači postaje sve brži i opasniji. Prema najnovijim podacima organizacije CropLife Europe, tokom proteklih sedam godina iz upotrebe je povučeno ili nije dobilo obnovljeno odobrenje čak devedeset tri aktivne supstance, dok je u istom periodu odobrena samo jedna jedina nova. Ovaj dramatičan odnos, devedeset tri prema jedan, nije posledica slučajne industrijske greške, već sistemski ishod politike koja je odlučila da preseče postojeće opcije, a da pritom nije posadila adekvatne zamene. Za srpskog proizvođača ovo nije apstraktna priča iz briselskih hodnika, već direktna pretnja njegovoj ekonomskoj egzistenciji. Iako Srbija ima sopstvenu registracionu proceduru, naše tržište u praksi verno prati evropske tokove. Kada određena supstanca nestane sa tržišta Evropske unije, veliki proizvođači prestaju da je proizvode ili izvoze, čime se lanac snabdevanja prekida i kod nas, s obzirom na to da je domaća proizvodnja sredstava za zaštitu bilja i dalje skromna. Dakle, ono što danas izaziva zabrinutu reakciju ratara u Francuskoj ili Nemačkoj, sutra će neminovno osetiti i ratar u Vojvodini ili Šumadiji, suočen sa istim nedostatkom efikasnih rešenja. Statistika koju iznosi CropLife Europe crta nemilosrdnu liniju: prosek od trinaestak povučenih supstanci godišnje znači da svakog meseca jedno sredstvo nestaje sa polica, često bez adekvatne zamene. Istovremeno, regulatorni postupci za odobrenje novih proizvoda traju godinama, što inovacije koje već postoje u laboratorijama drži zarobljenim daleko od njive. Stručnjaci naglašavaju da ne traže niži standard bezbednosti, već sistem koji je predvidljiv i dovoljno brz da nauku ne drži u fioci dok štetočine rade svoje. Ključni problem leži u tome što ne postoji univerzalno sredstvo; različite kulture i klimatski uslovi zahtevaju rotaciju aktivnih materija kako bi se sprečila rezistentnost. Kada farmer ima samo jedno sredstvo umesto tri, štetočina se prilagođava za dve do tri sezone, ostavljajući proizvođača „golog" pred prirodom koja ne pregovara. Ova situacija se dodatno komplikuje usled klimatskih promena koje su već postale naša svakodnevica. Toplije zime u našem regionu omogućavaju štetočinama da razviju više generacija godišnje, dok se suptropske bolesti šire ka severu, tamo gde ih ranije nije bilo. Visoki standardi bezbednosti su neophodni i zaštita oprašivača poput pčela nije stvar pregovora, ali ti standardi ne smeju postati alibi za sistem koji poljoprivredniku oduzima oružje, a ne daje mu novo. Dok se rasprava u Evropi vodi između zagovornika stroge regulative i onih koji upozoravaju na pad prinosa, srpski proizvođač se nalazi u nezavidnom položaju da mora da uči kako da radi sa sve manje raspoloživih sredstava, dok čekanje na nova rešenja postaje predugo. Za srpska gazdinstva ovo znači direktno suočavanje sa većim troškovima proizvodnje i povećanim rizikom od gubitka prinosa. Kako izbor sredstava bude sužavan, cene preostalih preparata će rasti zbog veće potražnje i manje konkurencije, a opasnost od pojave rezistentnih korova i bolesti postaje realna pretnja stabilnosti useva. Praktična posledica je jednostavna: kada poljoprivrednik nema čime da brani usev, on ne odustaje od proizvodnje – on gubi usev. Na dugi rok, ovo vodi ka nižim prinosima po hektaru i skupljoj hrani za krajnjeg potrošača. Srpski ratar mora biti svestan da se vremenski jaz između povlačenja starih i registracije novih sredstava produbljuje, te je nužno ulagati u integrisanu zaštitu bilja i praćenje agronomskih saveta kako bi se ublažili udarci ovog globalnog trenda koji neumitno kuca i na naša vrata.