Breskve u Gruziji pale za pola cene: Odličan rod, prazne novčanice i pouka za srpske voćare

[Breskve u Gruziji pale za pola cene] — [Šta znači za srpskog proizvođača] Kaheti, najpoznatije vinogradarsko i voćarsko područje Gruzije, ovog leta suočava se sa situacijom koja će svakom srpskom voćaru zvučati bolno poznato. Uprkos izuzetno rodnoj godini i plodovima vrhunskog kvaliteta, otkupne cene bresaka prepolovljene su u odnosu na prethodnu sezonu, a u pojedinim slučajevima pad je još drastičniji. Proizvođači rade sa gubicima, a berba koja je trebalo da bude prilika za zaradu pretvorila se u očajničku računicu koliko duboko u minus mogu da idu pre nego što odustanu od branja. Ova kriza nije izolovan slučaj, već jasna ilustracija šta se dešava kada dobra ponuda naiđe na suženu potražnju i nedostatak alternativnih kanala plasmana. Srž problema leži u strukturalnoj zavisnosti gruzijskih voćara od jednog dominantnog izvoznog tržišta – Rusije. Region Kaheti decenijama gaji breskve prvenstveno za izvoz u tu zemlju, koja je tradicionalno najveći kupac. Međutim, ove godine je izvoz na to tržište značajno oslabio, što je povuklo ceo lanac vrednosti nadole. Najteži udarac pretrpeli su vlasnici većih zasada, od deset do petnaest hektara, koji moraju da plasiraju velike količine svežeg voća u veoma kratkom roku. Kada kupaca nema dovoljno, proizvođači nemaju pregovaračku moć i primorani su da prihvate cene koje ne pokrivaju ni osnovne troškove proizvodnje, od sredstava za zaštitu bilja do goriva i radne snage. Dodatni otežavajući faktor je sama priroda breskve kao kulture. Radi se o veoma osetljivom voću sa kratkim rokom trajanja koje brzo gubi čvrstinu i tržišnu vrednost. U Gruziji, gde kapaciteti za preradu voća nisu razvijeni u meri koja bi odgovarala obimu proizvodnje, seljaci nemaju luksuz čekanja. Voće ne sme da stoji; mora se prodati odmah nakon berbe, bez obzira na cenu. Paradoks cele situacije je u tome što su pojedine sorte ove godine odlično podnele visoke temperature, a kvalitet je ocenjen kao izuzetan. Ipak, tržište taj kvalitet nije vrednovalo jer je tražnja pala, a ponuda, usled odličnog roda, samo porasla. Kako ističu lokalni proizvođači, kada ti rod izađe iz ruke, a kupca nema, prodaja ispod cene postaje jedini način da se spreči potpuna propast roda. Ova priča iz Kahetija služi kao glasno zvono za uzbunu i za srpske voćare u Toplici, Šumadiji i Metohiji. Iako se kontekst razlikuje, suština problema je identična: prevelika zavisnost od tržišta svežeg voća i nedovoljni kapaciteti za preradu viškova. Srbija je već naučila tešku lekciju sa jabukom, šljivom i kajsijom kada bi se rusko tržište zatvorilo ili promenili uslovi izvoza. Svaki put se pokazalo da onaj ko nema gde da preradi višak, završava tako što prodaje ispod cene ili trpi gubitak celokupnog roda. Iako je prerađivačka industrija u Srbiji napravila korak napred u poslednjih deset godina, kapaciteti za sušenje, proizvodnju sokova, kaša i pirea i dalje su nedovoljni i neravnomerno raspoređeni, često omogućavajući malom broju otkupljivača da diktiraju uslove. Za srpska gazdinstva, poruka iz Gruzije je kristalno jasna: diverzifikacija tržišta i ulaganje u preradu nisu luksuz, već uslov za opstanak. Ne može se celokupna grana oslanjati na jedan kanal plasmana i jedan vid prodaje svežeg voća, jer svaka nestabilnost u tom segmentu ruši celu ekonomiju domaćinstva. Srpski poljoprivrednici moraju da gledaju u Kaheti i prepoznaju sopstveni odraz pre nego što se sličan scenario dogodi sa nekom drugom kulturom. Dok se ne stvore stabilni ventili za višak roda kroz prerađivačku industriju i dok se ne otvore nova izvozna tržišta van regiona, svaki sledeći "odličan rod" može se pretvoriti u ekonomsko prokletstvo umesto u blagoslov, ostavljajući proizvođače sa punim magacinima, a praznim novčanicima.