Litar mleka za kilogram koncentrata: Farmeri iz Badovinaca pred gašenjem farmi

[Litar mleka za kilogram koncentrata] — [Kada preživljavanje zamenjuje razvoj: Šta predstojeće gašenje farmi znači za srpskog proizvođača]\n\nMilan Isajlović, proizvođač mleka iz Badovinaca, suočava se sa situacijom koja postaje noćna mora za sve veći broj srpskih poljoprivrednika: otkupna cena mleka izjednačila se sa cenom kilograma koncentrovane hrane, dok mlekare mesecima kasne sa isplatama. U trenutku kada država ćuti, a dugovi rastu, pitanje više nije kako razviti gazdinstvo, već koliko dugo porodica može da izdrži pre nego što bude primorana da ugasi farmu. Ova brutalna računica preti da u narednom periodu obriše desetine porodičnih imanja širom Srbije, pretvarajući stratešku granu poljoprivrede u sektor gde se radi isključivo za preživljavanje.\n\nKriza u mlečnom govedarstvu nije nastala preko noći, već se kuvala još od vremena pandemije koronavirusa, kada su se pojavile prve pukotine u sistemu otkupa. Ono što je tada bilo kašnjenje od nekoliko nedelja, danas je preraslo u višemilionska dugovanja koja guše proizvođače. Isajlović posebno ističe problem sa mlekarom PK Zlatibor, prema kojoj farmeri potražuju ogromna sredstva za već isporučeno mleko. Situacija je postala začarani krug: mlekare duguju farmerima, farmeri duguju dobavljačima hrane i veterinarima, a ceo lanac ulazi u spiralu iz koje je izlaz sve teže pronaći. Trenutna otkupna cena od 47,8 dinara po litru, uz PDV, predstavlja pad od skoro trideset procenata u odnosu na period pre dve godine, dok su troškovi proizvodnje otišli u suprotnom smeru.\n\nDilema zašto proizvođači jednostavno ne promene otkupljivača krije se u samoj srži finansijskog kolapsa. Farmeri strahuju da bi prelaskom kod drugog otkupljivača trajno izgubili pravo na naplatu dugova koji su se gomilali mesecima, a koji često iznose stotine hiljada ili milione dinara po gazdinstvu. Ostaju vezani za partnere koji ih ne plaćaju jer bi odlazak koštao više nego ostajanje u neizvesnosti. Uz to, tržište žive stoke je praktično zastalo; prodaja bikova ili jalovih krava, koja bi mogla da oslobodi deo kapitala, gotovo je nemoguća. Kako Isajlović slikovito opisuje, proizvođači danas žrtvuju porodice jer nemaju drugog izbora, a perspektiva se svela na to „koliko je ko lud da izdrži".\n\nOvakvo stanje šalje poraznu poruku o tretmanu poljoprivrede u Srbiji. Iako se u strateškim dokumentima ministarstva ova grana proglašava prioritetom nacionalne bezbednosti, u praksi se prema njoj postupa kao prema hobiju za najupornije. Svaka ugašena farma ne znači samo gubitak prihoda za jednu porodicu, već lančanu reakciju koja pogađa celo selo: manje domaće proizvodnje, veća zavisnost od uvoza mleka i mlečnih prerađevina, te nestanak radnih mesta u ruralnim sredinama. Prazne štale u Badovincima i stotinama drugih mesta nisu samo ekonomski gubitak, već kraj načina života koji se ne može vratiti nikakvim državnim merama kada bude prekasno.\n\nZa srpskog proizvođača, ova vest znači hitnu potrebu za intervencijom pre nego što kriza postane nepovratna. Bez hitnog izmirivanja dugova od strane mlekara i korekcije otkupnih cena koje će pokriti realne troškove proizvodnje, uslediće talas gašenja farmi od kojeg se sektor možda neće oporaviti godinama. Poruka iz Badovinaca je jasna: dok institucije čekaju da kriza „sazreva", zrelo voće već pada na zemlju i trune. Ako država i nadležne institucije uskoro ne ponude konkretan plan spasavanja, umesto razvoja poljoprivrede, gledaćemo samo statistiku ugašenih domaćinstava i povećan uvoz onoga što smo nekada sami proizvodili.