Rekordna berba voća u 2026. — Šta znači za srpskog proizvođača kada prerada izvozi sirovinu umesto brenda

Godina koju će voćari pamtiti decenijama kuca na vrata, ali ključno pitanje ostaje neodgovoreno: šta ćemo sa plodom kada ga uberemo? Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede Republike Srbije prognozira da će berba u 2026. godini dostići istorijski maksimum od između 1,5 i 1,6 miliona tona voća, što je gotovo pedeset šest procenata više u odnosu na prethodnu godinu. Dok se polja pune rodom, sektor prerade, koji broji preko 1.650 registrovanih firmi, i dalje se muči sa strukturnim problemom – većina kapaciteta funkcioniše kao skupljači i zamrzivači sirovine za strana tržišta, umesto kao kreatori prepoznatljivih domaćih brendova sa dodatnom vrednošću.\n\nOva godina je statistički i ekonomski fenomen koji briše loša iskustva iz prošlosti. Nakon niza godina obeleženih kasnim prolećnim mrazevima, sušama i nepovoljnim padavinama tokom cvetanja, ulazak u 2026. kao jednu od tri najbolje proizvodne godine u poslednje dve decenije donosi ogromno olakšanje proizvođačima. Razlika između prosečne i rekordne godine nije samo u tonama; to je tanka linija između berbe koja jedva pokriva troškove rada i đubriva i one koja donosi stvarni profit. Međutim, dobra berba je samo prvi čin drame. Drugi čin se odvija u fabricama i hladnjačama gde se odlučuje sudbina tog voća. Prema podacima bonitetne kuće CompanyWall, sektor prerade voća i povrća je najheterogeniji deo prehrambene industrije, od gigantskih izvoznika do jednočlanih preduzeća koja preživljavaju od sezone do sezone.\n\nAnaliza tržišta otkriva jasnu hijerarhiju u kojoj dominiraju hladnjače i izvoznici zamrznutog voća, dok proizvođači finalnih proizvoda za police supermarketa ostaju u senci. Na vrhu liste po prihodima nalazi se beogradski Polimark sa 7,38 milijardi dinara prometa i dobiti od 1,43 milijarde, prati ga Crop S & Partners sa 6,41 milijardom, dok novosadski Aretol predvodi po broju zaposlenih sa njih 240. Firme poput Stanić, Fortis, Friglo i Agropartner iz Lučana generišu prihode merene milijardama, ali njihov biznis-model se uglavnom svodi na otkup i zamrzavanje. Retki su primeri poput kraljevačke Aleve, koja je uspela da izgradi snažan brend, dok imena poput La Linea Verde ili Menex, iako vredna, nisu postala sinonim za kvalitet u očima prosečnog potrošača. Kako ističe Veljko Jovanović, savetnik predsednika Privredne komore Srbije, proizvodnja voćne kaše u aseptičnoj ambalaži je tehnološki zahvalna jer zahteva manje skladišnog prostora i omogućava dug rok trajanja, što objašnjava zašto se mnogi opredeljuju za poluproizvode umesto za gotove sokove ili džemove.\n\nGeografski raspored ovih kapaciteta nije slučajan; prati voćarske regione poput Arilja, Ivanjice, Blaca ili Aleksandrovca kako bi se minimizovali logistički troškovi i gubici kvaliteta sirovine na putu od grane do hladnjače. Ipak, ovaj sistem krije i veliku ranjivost vezanu za radnu snagu. Veliki broj firmi formalno zapošljava samo jednog ili nekoliko ljudi, oslanjajući se na stotine sezonskih radnika tokom vrhunca berbe. U demografski ispražnjenim krajevima Srbije, pronalazak ruku koje će brzo i kvalitetno obrati i preraditi 1,6 miliona tona voća postaje sve veći izazov. Model koji funkcioniše na privremenoj radnoj snazi postaje krhak, a rizik da deo roda ostane neubran ili se pokvari pre prerade realniji je nego ikada.\n\nZa srpsko gazdinstvo i poljoprivrednika, ova situacija nosi dvostruku poruku. S jedne strane, rekordna berba je šansa za brz i siguran novac kroz prodaju sirove ili smrznute robe izvoznim gigantima koji imaju ugovore sa tržištima Evropske unije i CEFTA regiona. S druge strane, dok god izvozimo kaše i smrznute jagode u buradima, a ne flaširane sokove sa našim imenom na etiketi, ostajemo zarobljeni u ulozi dobavljača jeftine sirovine. Kada nemački potrošač kupuje našu malinu, plaća kilogram; kada kupuje sok brendovan u Srbiji, plaća priču i kvalitet. Iskorišćenje ove rekordne godine ne sme se završiti samo punjenjem tuđih magacina, već mora biti podsticaj za investicije u sopstvene kapacitete za finalnu preradu, jer je to jedini put ka dugoročnoj stabilnosti i većem profitu po kilogramu proizvedenog voća.