Pola milijarde dinara za atarske puteve: 14 opština dobilo novac, šest ostalo praznih ruku

Pola milijarde dinara za atarske puteve: Šta to znači za srpskog proizvođača Pitate se zašto vam kombajn trese do poslednjeg zuba dok vozite žito do asfalta? Odgovor leži u stanju atarskih puteva, tog poslednjeg, a često i najtežeg dela logistike koji postaje vidljiv tek kada krene žetva. Ove godine, Pokrajinski sekretarijat za poljoprivredu, vodoprivredu i šumarstvo Autonomne Pokrajine Vojvodine odlučio je da reaguje i raspodelio 540 miliona dinara četrnaest opština za uređenje ovih kritičnih saobraćajnica i otpremišta. Ipak, priča nije ni izbliza tako jednostavna koliko zvuči na prvi pogled, jer je dvadeset prijava stiglo na konkurs, a novca ima samo za četrnaest dobitnika, ostavljajući šest lokalnih samouprava praznih ruku. Atarski putevi su doslovno krvotok ratarstva u Vojvodini; bez njih nema ozbiljne logistike, brzog iznošenja useva ni pravovremenog pristupa mehanizaciji u ključnim trenucima. Decenijama su bili na dnu liste prioriteta, svodeći se na travnate staze sa dubokim rupama u kojima se posle kiše nedeljama zadržava voda. Svaki prolazak teškog traktora ili pune prikolice takvu stazu pretvara u jarugu, a tokom žetve, kada svaki sat kašnjenja direktno utiče na profit, te prepreke postaju noćna mora za proizvođače. Pokrajinski sekretarijat je prepoznao hitnost problema i raspisao konkurs početkom juna, ali su rezultati pokazali da su apetiti za rešavanjem ove infrastrukture znatno veći od raspoloživog budžeta. Ukupan zatraženi iznos od strane svih aplikanata premašio je 720,5 miliona dinara, što je za gotovo 180 miliona više od onoga što je Pokrajina mogla da izdvoji. Najveći deo kolača pripao je Somboru i Zrenjaninu, koji su dobili po 70 miliona dinara, što je logično s obzirom na ogromne poljoprivredne površine kojima upravljaju. Slede Subotica sa 53 miliona, zatim Irig i Šid sa po 50 miliona, dok su Ruma, Novi Bečej, Žitište, Senta, Sremski Karlovci, Kanjiža, Apatin, Sremska Mitrovica i Žabalj dobili iznose u rasponu od 15 do 49 miliona dinara. S druge strane, Titel, Bač, Beočin i Novi Kneževac odbijeni su isključivo zbog nedostatka sredstava, iako su im prijave bile uredne, dok su Srbobran i Pančevo diskvalifikovani jer njihova dokumentacija nije bila u skladu sa uslovima konkursa. Ova situacija otkriva dvostruki problem u sistemu finansiranja poljoprivredne infrastrukture. Prvo, sredstva su i dalje samo "kap u moru" u odnosu na stvarne potrebe; prosek od 38,5 miliona dinara po opštini dovoljan je za simbolične popravke na nekoliko kritičnih deonica, ali ne i za sistemsko rešavanje celokupne mreže puteva. Drugo, slučajevi poput Srbobrana i Pančeva ukazuju na nespremnost pojedinih lokalnih administracija da ozbiljno pristupe birokratskim procedurama, gde se šansa za ozbiljan novac tretira kao puka administrativna vežba, umesto kao prilika da se farmerima olakša posao. Dok god ne postoji višegodišnji, predvidljiv plan uređenja atarske infrastrukture, svake godine ćemo imati istu priču: neko dobije, neko ne, a putevi ostaju najslabija karika u lancu. Za gazdinstva u četrnaest nagrađenih opština, ovo znači konkretno olakšanje tokom predstojećih sezona žetve i setve, smanjenje troškova održavanja mehanizacije i brži transport useva do silosa. Međutim, za proizvođače u šest odbijenih opština, realnost ostaje nepromenjena – vožnja punom prikolicom po blatnjavim stazama i rizik od zastoja u kritičnim agrotehničkim rokovima. Ova raspodela jasno poručuje da, iako država prepoznaje problem, sredstva nisu dovoljna da pokriju sve potrebe, što stvara nejednake uslove za rad poljoprivrednika zavisno od toga u kojoj opštini se njihova njiva nalazi. Dok se ne uspostavi sistemski pristup, atarski putevi će i dalje biti faktor koji direktno diktira visinu zarade na kraju godine.