BiH uvozi vodu za 20 miliona maraka dok Istočna Hercegovina nema ni jednu fabriku: Paradoks koji košta i košta

**Voda kao ogledalo regiona** — **Šta paradoks uvoza flaširane vode u BiH znači za srpskog proizvođača** Zamislite zemlju koja leži na neiscrpnim rezervama kristalno čiste pitke vode, a ipak za samo šest meseci potroši preko dvadeset miliona konvertibilnih maraka da bi uvezla istu tu tečnost u plastičnim flašama. Ovo nije scenario iz satire, već surova realnost Bosne i Hercegovine, koja služi kao upozorenje celom regionu. Prema najnovijim podacima Uprave za indirektno oporezivanje BiH, u prvom polugođu ove godine u zemlju je stiglo 34,45 miliona litara flaširane vode vredne 20,64 miliona maraka. Ove cifre gotovo da se nisu promenile u odnosu na isti period prošle godine, što šalje jasnu poruku: sistemski problem postoji i niko ga ne rešava. Za nas u Srbiji, ova vest nije samo vest iz komšiluka, već direktno ogledalo naših sopstvenih poljoprivrednih izazova, posebno imajući u vidu da je Srbija glavni dobavljač te uvezene vode. Statistika otkriva zanimljiv, ali i zabrinjavajući lanac vrednosti. Od ukupnog uvoza, čak 19,5 miliona litara vode stiglo je iz Srbije, za šta je bosansko tržište izdvojilo 10,08 miliona maraka. Hrvatska sledi sa 11,47 miliona litara, dok manje količine stižu iz Slovenije, Italije i drugih evropskih zemalja. S druge strane, BiH je u istom periodu izvezla 53,35 miliona litara svoje vode, ali je za to inkasirala svega 7,57 miliona maraka. Najveći deo tog izvoza, preko 43 miliona litara, završio je u Hrvatskoj po drastično nižoj ceni nego što mi prodajemo njima. Ovaj disbalans govori više od hiljadu reči: mi (i oni) izvozimo sirovinu jeftino, a uvozimo brendiran proizvod skupo. Najbolji primer ovog apsurda je Istočna Hercegovina – Trebinje, Bileća i Gacko – gde kraško podzemlje krije vrhunsku vodu, ali ne postoji niti jedna jedina fabrika za njeno flaširanje. Ključ problema leži u shvatanju da posedovanje prirodnog resursa automatski znači i ekonomski uspeh. Veselin Savić, direktor Područne privredne komore Trebinje, ističe da najuspešnije zemlje nisu one sa najvećim bogatstvom, već one koje znaju da ga pretvore u dodatu vrednost. „Nije dovoljno samo izgraditi fabriku, već je potrebno obezbediti ceo lanac, od proizvodnje do plasmana na police trgovina i izvozna tržišta", naglašava Savić. Ekonomista Zoran Pavlović dodaje da domaći proizvođači, poput brendova „Vitinka" i „Tešanjski kiseljak", trpe pod naletom agresivnog marketinga stranih korporacija. Dok globalni giganti ulažu milione u promociju, domaći proizvođači često nemaju sredstava ni za adekvatan dizajn ambalaže, kamoli za osvajanje polica u velikim trgovačkim lancima. Ova situacija u BiH je savršena dijagnoza onoga što muči i srpsku poljoprivredu. Naši voćari proizvode vrhunsku jabuku koju prodaju u otkup po bagatelnoj ceni, jer nemaju hladnjače ili sopstveni brend sokova. Stočari gaje kvalitetna grla, ali se na rafovima naših marketa i dalje nalazi uvozno meso ili prerađevine. Problem nikada nije u kvalitetu sirovine – Srbija i region imaju jedne od najboljih uslova u Evropi. Problem je u prekidu lanca između njive i police. Kada fali prerada, kada fali pametan marketing i kada fali pregovaračka moć pred velikim distributerima, domaći proizvođač ostaje samo dobavljač jeftine sirovine za tuđe brendove. Za srpsko gazdinstvo i poljoprivrednika, poruka iz ovog slučaja je kristalno jasna: oslanjanje isključivo na prirodne datosti je put u siromaštvo. Resurs je samo pola posla; druga, važnija polovina, jeste sposobnost transformacije tog resursa u proizvod koji potrošač prepoznaje i za koji je spreman da plati punu cenu. Dokle god budemo izvozili vodu, voće i žitarice u rinfuzu ili kao sirovinu, a uvozili gotove proizvode sa markicama svetskih korporacija, naš trgovinski bilans će trpeti, a profit će ostajati u džepovima drugih. Vreme je da se fokus pomeri sa pukog povećanja prinosa na izgradnju kapaciteta za preradu, kreiranje jakih domaćih brendova i strateški nastup na tržištu, jer jedino tako sirovina postaje pravo bogatstvo.