Kupina u Kolubari: rod ima, para nema — ko će platiti razliku između truda i cene?

Kupina u Kolubari: rod ima, para nema — Šta ovo znači za srpskog proizvođača\n\nPola sata vožnje od Valjeva, u selu Suvodanje, Slobodan Petrović ovih dana meri koliko je vremenska ludorija koštala njegovih zasada kupine. Ima 60 ari pod sortama Tornfri, Čačanka i Loh Nes, zasadi stari između 10 i 15 godina, navodnjavanje ugrađeno, iskustva pregršt. Ali kada se saberu troškovi i otkupna cena od 80 dinara po kilogramu, pita se čija je to zapravo proizvodnja — njegova ili beračeva. Sezona 2026. u kolubarskom kupiništu neće ostati upamćena ni po izobilju ni po katastrofi, već po neumoljivoj računici koja proizvođače ostavlja na margini.\n\nKlima piše scenario, a proizvođač plaća račun. Pre mesec dana vrućine su pržile zasade, uticale na kvalitet ploda i smanjile količinu, da bi kiše koje su usledile popravile situaciju i spasile deo prinosa. Petrović očekuje između 5 i 6 tona sa svojih 60 ari, ali napominje da će berba trajati kraće nego prethodnih godina jer je sazrevanje ujednačeno. U Poljoprivrednoj savetodavnoj i stručnoj službi Valjevo potvrđuju ono što su proizvođači već osetili na koži. Kupina je dobro rodila, ali kvalitet plodova varira od lokaliteta do lokaliteta. Visok stepen insolacije i neujednačene padavine ostavile su ožegotine na plodovima na mnogim položajima. Direktor službe Svetislav Marković je jasan: klima praktično diktira proizvodnju. I dok se to dešava, otkupljivači mirno čekaju sa svojim cenovnikom. Otkupna cena ove sezone kreće se od 80 do 120 dinara po kilogramu, ali u praksi je to jedna jedina cifra — 80. Otkupljivači ne plaćaju na osnovu sorte, već isključivo na osnovu kvaliteta ploda, pa se za razliku od 20 dinara ne isplati posebno izdvajati plodove.\n\nPrerada se nameće kao izlaz, ali samo za one koji imaju živaca i kapaciteta. U istom selu, Dragica Petrović već godinama radi ono što savetodavna služba preporučuje kao rešenje. Od kupine pravi džem, slatko, sokove i vino, a tegla domaćeg slatka košta oko 500 dinara. Razlika između 80 dinara po kilogramu svežeg ploda i 500 dinara po tegli je tolika da nema potrebe za posebnom matematikom. Ali prerada zahteva opremu, prostor, vreme, znanje, dozvole, brendiranje i distribuciju. To je posao pored posla. Većina proizvođača u kolubarskom okrugu nema kapacitet ni volju da se time bavi, i to nije nikakva sramota. Poljoprivrednik ne može da bude istovremeno i ratar i voćar i preradivač i marketinški stručnjak. Sistem koji ga tera na to je sistem koji ga je već izdao, a problem sezonske radne snage dodatno komplikuje sliku jer čak i to „manje“ posla oko kupine ne može da se pokrije ljudima.\n\nŠta ovo znači za srpska gazdinstva? Priča o kupini u kolubarskom okrugu je priča o srpskoj poljoprivredi u malom. Proizvođač ulaže u navodnjavanje, bira sorte, održava zasad 15 godina i na kraju dobija otkupnu cenu koja pokriva dnevnicu berača. Prerada jeste logičan izlaz, ali je to individualno rešenje za sistemski problem. Hiljadu proizvođača kupine širom Srbije ne mogu svi da prave slatko i prodaju ga na istom sajmu. Dodata vrednost je odgovor, ali odgovor mora da prati infrastruktura — prerađivački kapaciteti, zadrugarstvo i organizovana distribucija. Kada rod od 5 do 6 tona na 60 ari sa navodnjavanjem završi na 80 dinara po kilogramu, pitanje nije da li se kupina isplati. Pitanje je ko uopšte isplaćuje poljoprivrednika u ovoj državi i zašto odgovor na to pitanje stalno tražimo na sajmovima i u teglama slatkog, umesto tamo gde bi trebalo — u agrarnoj politici koja bi morala da postoji.