Suša drugi put zaredom kosi Vojvodinu: kukuruz podgoreva, kanali presušili, cene stoje na mestu iz 2010. — Šta znači za srpskog proizvođača

Poljoprivrednici u Vojvodini suočavaju se sa drugom uzastopnom godinom katastrofalne suše koja preti da potpuno uništi ekonomsku isplativost ratarstva. Dok kukuruz na njivama Banata i Bačke već pokazuje znake uvenuća usled višemesečnog nedostatka padavina, ključni hidrotehnički sistemi poput kanala Dunav-Tisa-Dunav (DTD) presušuju tačno u trenutku kada su najpotrebniji. Uprkos drastičnom rastu troškova proizvodnje, otkupne cene pšenice i dalje miruju na nivou iz 2010. godine, stvarajući situaciju u kojoj domaći proizvođači rade ispod cene koštanja i beleže sigurne gubitke umesto profita.\n\nOvogodišnja kriza nije slučajna vremenska nepogoda, već rezultat sistemskog zanemarivanja infrastrukture koje traje decenijama. Milan Bogunović, proizvođač iz Banatskog Karađorđeva, svedoči da kanal koji bi trebalo da ima dva do tri metra vode, sada jedva dostiže pola metra. Razlog leži u izostanku redovnog održavanja i prestanku poribljavanja ribom amurom, koja je nekada čistila korito od podvodne vegetacije i omogućavala projektovani protok. Kada bi sistemi radili punim kapacitetom, trebalo bi da propuste pet kubika vode u sekundi, ali realnost je takva da jedva dostižu dva kubika, i to samo kada su vodostaji Dunava i Tise visoki, što trenutno nije slučaj.\n\nParadoks celokupne situacije ogleda se u prioritetima upravljanja vodnim resursima. Na Tisi su trenutno otvorene kapije kod Bečeja, ali ne radi spasavanja useva, već kako bi se regulisao nivo vode za proizvodnju električne energije. Proizvodnja hrane postala je sekundarna u odnosu na energetske potrebe, ostavljajući poljoprivrednike da se snalaze kako znaju i umeju. Oni koji pokušavaju da navodnjavaju sopstvenim sredstvima, primorani su da koriste agregate na dizel-gorivo po ceni od 220 dinara po litru, dok njihov usev vredi svega 20 dinara po kilogramu. Ova matematika je neodrživa; navodnjavanje naftnim derivatima postalo je bacanje novca u nadi, jer je struja, koja bi bila ekonomično rešenje, nedostupna za većinu manjih gazdinstava.\n\nPrinosi govore sami za sebe: pšenica je u delovima severnog Banata dala manje od 500 kilograma po jutru, dok prosečni prinosi u Bačkoj variraju između 5,5 i 6 tona po hektaru, što je daleko ispod potencijala ovih parcela. Goran Filipović iz Kisača ističe da je cena pšenice zamrznuta na nivou od pre petnaest godina, dok su ulazni troškovi za đubrivo, zaštitna sredstva i gorivo višestruko uvećani. Procena Zadružnog saveza da je proizvodna cena žita ove godine 27 dinara, naspram otkupne cene od 20 dinara, jasno pokazuje da svaki proizvedeni kilogram produbljuje dug farmera. Kukuruz, kao najvažnija kultura, sada čeka istu sudbinu ako u narednom periodu ne padnu obilne kiše, sa procenjenim prinosima od svega tri tone po jutru na nezalivenim površinama.\n\nZa srpska poljoprivredna gazdinstva, ova situacija znači direktnu egzistencijalnu opasnost i ubrzano propadanje sektora. Druga sušna godina zaredom nije više incident, već opasan obrazac koji zahteva hitnu reakciju države, koja izostaje. Farmeri više ne subvencionišu samo svoju proizvodnju, već celokupnu državnu politiku niskih cena hrane sopstvenim radom i imovinom. Ako se nastavi sa ignorisanjem problema navodnjavanja i održavanjem veštački niskih otkupnih cena uz istovremeni rast troškova, uslediće masovno odustajanje od proizvodnje. Kada proizvođači poput Bogunovića i Filipovića izgube strpljenje i zatvore kapije svojih njiva, nema ko da ih zameni, a posledice po prehrambenu sigurnost Srbije biće nemerljive.