Kada jedna klanica koja je nekada primala preko sto hiljada jagnjadi po sezoni leži u stečaju petnaest godina, to nije samo priča o propalom preduzeću — to je priča o stočarima koji gube subvencije, o selima koja se prazne i o izvozu koji ide živom stokom umesto mesa. Tačno se to dešava u Bujanovcu, gde klanica "Jugokop" čeka nekoga ko će je probuditi, a stručnjaci iz "Agroexit centra" iz Novog Sada upravo su poslali predlog za njeno osposobljavanje na više adresa — Privrednu komoru, Ministarstvo privrede i Koordinaciono telo za jug Srbije.
Zašto je "Jugokop" važan baš sada
Ovčarstvo i tovno govedarstvo u Srbiji ne stoje loše — naprotiv, beleže napredak. Tov junadi se ne prekida, mada je manji nego pre deset godina, a jaganjci se na tržištu pojavljuju periodično jer stočari pametno planiraju priplod za crkvene praznike. Problem je u tome što godišnja proizvodnja od oko sto šezdeset hiljada junadi i milion jagnjadi uglavnom odlazi živa iz obora — ne kao meso, već kao životinja koja se prevozi, a zatim klaje negde drugde.
U Srbiji, prema podacima koji, kako sami stručnjaci kažu, nisu sasvim pouzdani, postoje dve do tri specijalizovane klanice za junad i ovce. Dve do tri za celu zemlju. To je objašnjenje zašto se stočari na jugu osećaju kao da nemaju gde da odnesu svoju robu — i zašto Miodrag Milković, direktor Veterinarske stanice u Bujanovcu, naziva pitanje "Jugokopa" bolnim.
Bolno pitanje je klanica 'Jugokop', koja je u stečaju već petnaest godina. Imamo godišnje oko dvadesetpet do trideset hiljada jagnjadi samo sa područja Bujanovca i Preševa, a pošto ne završavaju u klanici, gube se i subvencije za životinje namenjene klanju. — Miodrag Milković, direktor Veterinarske stanice u Bujanovcu
Šta stoji iza ograde koja se već seče
Kompleks "Jugokopa" nije prazna zgrada koju treba graditi od nule. To je ozbiljna infrastruktura koja čeka nekoga ko će je staviti u funkciju. Depo sa istovarnom rampom od šeststo kvadrata, savremeno opremljena klanica površine četiristo pedeset kvadrata, šest komora za primarno hlađenje po devedeset kvadrata, hladnjača od dvesta kvadrata u kojoj se nekada skladištilo sto dvadeset vagona mesa, tri tunela za zamrzavanje po trideset kvadrata, pangleraj za iskoštavanje od šeststo kvadrata, prijemni objekti za stoku, vodotoranj sa rezervoarom, skladišni prostori i administrativna zgrada.
Sve to postoji. I sve to trune.
Ukoliko se brzo ne reaguje, lako bi moglo da dođe do pojedinačne rasprodaje inventara, koja obično počinje sečenjem ograde. — Svetlana Dabetić, analitičarka iz Bujanovca
Svetlana Dabetić je ta koja je sprovela analizu troškova koja je potresla čak i iskusne izvoznike. Kamionski prevoz od Sente do Bara plaća se dvahiljade devetsto evra. Avio-prevoz od Beograda do Izraela ili Egipta — najmanje dvesto evra po jagnjetu. Dakle, svako jagnje koje ode živo na Bliski istok nosi u sebi trošak prevoza koji bi mogao da se izbegne da imamo klanicu koja prerađuje meso i izvozi proizvod, a ne živu životinju.
Nekada je "Jugokop" u sezoni prerađivao preko sto hiljada jagnjadi ekstra kvaliteta za tržišta Grčke, Italije, Albanije, Crne Gore, Slovenije i Bosne i Hercegovine. To nije bila neka seoska radnja — to je bio ozbiljan igrač na regionalnom tržištu. Danas su ta vrata zatvorena, a stočari koji bi trebalo da budu njegovi dobavljači gube subvencije koje bi dobijali da njihove životinje završavaju u klanici.
Cena obnove i ko stoji iza inicijative
Stručnjaci iz "Agroexit centra" procenjuju da je za obnovu klanice potrebno uložiti između dva i po i tri miliona evra. U kontekstu onoga što Srbija ulaže u razne infrastrukturne projekte, to nije astronomski iznos. U kontekstu onoga što bi klanica vratila ekonomiji — otkupom, izvozom, radnim mestima i subvencijama koje bi se aktivirale — to je investicija koja bi se vraćala brže nego što neko misli.
Regionalna privredna komora Jablaničkog i Pčinjskog upravnog okruga već je podržala inicijativu. Direktor Goran Jović je jasan: svaku inicijativu koja otvara radna mesta i proizvodne kapacitete Komora će podržati, ali upozorava da je potrebna ozbiljna analiza da li postojeći stočni fond može da podmiri kapacitet jedne takve fabrike za proizvodnju mesa.
Pokretanjem klanice razvijamo i seoska gazdinstva i zadržavamo ljude na selu. Proizvođači mesa sa juga i centralne Srbije danas nabavljaju meso iz Vojvodine, što znači da se ono doprema na velike udaljenosti, a to povećava cenu. — Goran Jović, direktor Regionalne privredne komore Jablaničkog i Pčinjskog okruga
Jović dodaje da je uz dobre subvencije države moguće napraviti dobru priču, ali da je zajedno sa stručnjacima iz Ministarstva poljoprivrede potrebno uraditi ozbiljnu analizu o tome koliko stočnog fonda ima u regionu i koliko bi ga trebalo povećati. To je odgovoran pristup — ne rasipanje novca na puste nade, već proračun koji bi trebalo da prethodi svakom ozbiljnom potezu.
Šta ovo znači za srpsku poljoprivredu
Glavna priča ovde nije samo klanica. Glavna priča je struktura izvoza. Srbija izvozi živu stoku zato što nema dovoljno klanica koje bi isporučile meso onog kvaliteta i na onaj način koji strana tržišta traže. Tržišta Bliskog istoka i severne Afrike — Izrael, Egipat, zemlje Arapskog poluostrva — redovno pokazuju interesovanje za srpsku jagnjad i junad. Ali ta ista tržišta bi, kako Dabetić navodi, lako prešla na uvoz mesa iz Srbije umesto živih životinja, kada bi im to bilo ponuđeno.
I tu nije kraj. EXPO 2027 u Beogradu bi mogao da bude trenutak u kojem srpsko jagnjeće i juneće meso izbije u prvi plan pred međunarodnom publikom. Ako do tada nemamo kapacitete da preradimo sopstvenu stoku, prilika prolazi pored nas — kao što prolazi već petnaest godina pored Bujanovca.
Postoji još jedan sloj ove priče koji se retko pominje. Subvencije za životinje namenjene klanju postoje, ali se aktiviraju samo kada životinja prođe klanicu. Dvadesetpet do trideset hiljada jagnjadi iz Bujanovca i Preševa godišnje ne prolazi klanicu. To znači da stočari iz tog kraja gube novac koji bi im po zakonu pripadao — ne zato što nemaju stoku, nego zato što nemaju klanicu. Država, s druge strane, gubi pregled o stvarnoj proizvodnji i kvalitetu, jer živa trgovina ostaje van službene evidencije klanica.
Ovo je tipičan primer kako jedna infrastrukturna rupa na jugu zemlje stvara kaskadu problema — od gubitka subvencija, preko skupljeg mesa u centralnoj Srbiji koje se doprema iz Vojvodine, do izgubljenog izvoznog potencijala na tržištima koja već kucaju na vrata. Dva i po do tri miliona evra za obnovu "Jugokopa" nije trošak. To je najjeftiniji način da se jug Srbije vrati u igru koju nikada nije trebalo da napusti.
Izvor: AgroSmart, 2. avgust 2026.
💬 0 comments