Kada vam ratar iz Kisača kaže da su mu na njivi od šećerne repe ostale samo rupe gde je bio koren — ne treba vam nikakav izveštaj ministarstva da shvatite koliko je loše. Vojvodina gori, i to bukvalno. Toplotni talas koji je udario početkom avgusta pretvara obećavajuće useve u pepeo za svega nekoliko dana, a kiše nema ni na vidiku.
Šta se dešava na terenu
Ovo nije suša koja polako suši useve nedeljama — ovo je udar iz vedra neba. Temperature koje su srušile useve za dan-dva, na parcelama koje su dan ranije izgledale kao iz udžbenika. I to u trenutku kada je kukuruz već bio formirao klip, kada je soja krenula u cvetanje, kada se ratar već video sa računicom za jesen.
Ratar Goran Filipović iz Kisača, čovek koji gaji useve u južnoj Bačkoj i zna šta priča, kaže da se pre sedam do osam dana osušila dva donja lista kukuruza, a tokom poslednja dva dana još dva. Za one koji ne prate kukuruz svaki dan — to znači da biljka gubi fotosintetski aparat i pokušava da preživi, a ne da rodi.
„Kukuruz je do ovog toplotnog udara formirao oko osamdeset odsto klipa, ali ako ne bude kiše stradaće, jer neće moći da nalije zrno" — Goran Filipović, ratar iz Kisača
Osamdeset odsto klipa. To je broj koji boli. Zato što znači da je ratarski posao od setve, đubrenja, zaštite, navodnjavanja — sve došao do te tačke gde je priroda preuzela kontrolu i sada odlučuje umesto tebe. A priroda ovog puta nije naklonjena.
Soja gubi mahune, repa gubi koren
Soja je možda i najgora priča u ovom talasu. Cvetovi opadaju. Mahune opadaju. U onim mahunama koje su opstale, nalazi se jedno ili dva zrna umesto tri-četiri koliko bi trebalo. To nije pad prinosa — to je raspad strukture roda. I dok se kukuruz bar može nekako naliti ako padne kiša u narednih nedelju dana, soja koja je odbacila cvetove nema šta da kompenzuje. Taj rod je otišao.
Šećerna repa je posebna priča. Filipović kaže da su se na njegovim parcelama pojavili krugovi prečnika nekoliko metara u kojima su potpuno izgoreli i listovi i koren. „Ostale su samo rupe na mestima gde je bio koren", kaže on. To znači da biljka nije samo stradala — ona se raspala. Koren se sušio toliko da se povukao, a zemlja se slegla. Nema šta da se vadi, nema šta da se štiti. To je gubitak koji se ne kompenzuje.
Vlage nema ni u dubljim slojevima zemljišta, što je možda najalarmantniji podatak od svih. Zato što duboka vlaga znači da biljka ima rezervu, da može da vuče vodu i kada je površinski sloj suv. Kada i dubina presuši — biljka nema kud. Nema izlaza.
Banat već tarupira useve
Dok se u Bačkoj još čeka kiša i nada se održava na životu, u Banatu su neki već digli ruke. Dragan Kleut, poljoprivrednik iz tog kraja, kaže da se pojedine parcele već tarupiraju — usevi se mehanički usitnjavaju jer više nema uslova za formiranje roda. To je potez koji ratar radi kada prestaje da se nada. Kada računicu prebacuje na sledeću sezonu i pokušava bar da zaštiti zemljište.
„Visoke temperature bez kiše teraju kukuruz da završi vegetaciju dva meseca ranije. U istom stanju je i soja, dok je suncokret još u dobrom stanju" — Dragan Kleut, poljoprivrednik iz Banata
Dva meseca ranije. Kukuruz koji je trebalo da stoji do oktobra, završava u avgustu. To nije samo gubitak roda — to je gubitak kvaliteta, gubitak vlažnosti koja bi se normalno smanjivala na njivi, gubitak celog ciklusa koji ratar planira mesecima unapred.
Jovica Jakšić iz Bavaništa kaže da je ostalo vrlo malo vremena da eventualne padavine ublaže posledice. „Ako ne padne kiša, ni već formirano zrno neće moći da se nalije, već će se sparušiti", upozorava on. To je ključna razlika — formirano zrno još uvek nije napunjeno zrno. Klip može da izgleda dobro spolja, a unutra da bude šupljikav.
Dodatni problem koji mnogi zaboravljaju: pad vodostaja Dunava. Proizvođači koji su navodnjavali iz sistema Dunav–Tisa–Dunav sada više ne mogu nesmetano da koriste vodu. Dakle, čak i oni koji su uložili u navodnjavanje, koji su imali sistem, koji su mislili da su pokriveni — i oni sada ostaju bez opcije. To menja celu priču o adaptaciji na klimatske promene.
Suncokret drži, ali ne može sam da spasi sezonu
Od svega što se sada nalazi na njivama Vojvodine, suncokret je jedini koji relativno dobro podnosi sušu i visoke temperature. Očekuje se da bi mogao da ostvari solidan prinos. Ali suncokret ne može da kompenzuje gubitke na kukuruzu, soji i šećernoj repi. To su različite kulture, različita tržišta, različite računice.
Filipović podseća na brojke koje pogađaju direktno u stomak: od 2011. do 2016. godine prinosi kukuruza kretali su se između trinaest i četrnaest tona po hektaru. Poslednjih godina se ne ostvaruje ni polovina tog rezultata. Prošle godine na pojedinim njivama roda gotovo da nije ni bilo. I sada opet isto. Trend je jasan i niko ga ne može ignorisati — srpski ratar se suočava sa sistemskim padom prinosa kukuruza, a to je kultura koja nosi najveći deo ratarske proizvodnje.
Zapadna Srbija diše lakše, jug već gori
Dok Vojvodina krvari, u pojedinim delovima Moravičkog okruga kukuruz je još u relativno dobrom stanju. Kiše tokom sezone bile su skromne, ali ih je bilo više nego u ravnici. Slobodan Vidojević iz Bresnice kod Čačka kaže da je kukuruz počeo da podgoreva na donjim listovima, ali da usev za sada nije ozbiljnije ugrožen. Lucerka je kod njega košena tri puta, što znači da trava drži, da ima vlage bar toliko da održi višegodišnje useve.
Ali južnije je već kritično. Zoran Stojanović, voćar iz Ržnja u Nišavskom okrugu, kaže da kiše nije bilo, da su donji listovi kukuruza spaljeni, a da se još nezrele šljive suše na stablima i ostaju na peteljkama. Sušenje voća na stablu — to je znak da koren više ne može da vuče vodu, da je biljka prešla u fazu samouništenja da bi sačuvala bar nešto. Plod ostane na grani, ali se suši iznutra. Za voćara to znači da nema ni berbe ni otkupa — ima samo gubitak.
Šta ovo znači za srpsku poljoprivredu
Ovo što se dešava nije slučajna loša godina. To je peti uzastopni problematičan ciklus za kukuruz u Vojvodini, i svaki put je priča ista — talas, suša, gubitak. Ono što je meni kao novinaru jasno već godinama, a što sada i najiskreniji ratari priznaju, jeste da se klima promenila i da strategija „čekamo da prođe" više ne funkcioniše. Navodnjavanje nije luksuz, nije izbor — to je uslov preživljavanja. A i navodnjavanje ima svoje granice, kao što smo videli sa padom vodostaja Dunava i problemima u DTD sistemu.
Sistemski odgovor Srbije na ovo je bio spor, parcijalan i nedovoljan. Subvencije za navodnjavanje postoje, ali ne pokrivaju ni deo stvarnih potreba. Akumulacije se ne grade dovoljno brzo. I dok čekamo strateške odluke, ratar na terenu gubi sezonu za sezonom.
„Ako ne padne kiša, ni već formirano zrno neće moći da se nalije, već će se sparušiti" — Jovica Jakšić, poljoprivrednik iz Bavaništa
Ono što posebno zabrinjava jeste brzina kojom se usevi raspadaju. Filipovićev primer — kukuruz koji je pre nedelju dana obećavao vrlo dobar rod, a danas gubi list po list — pokazuje da više nemamo onaj stari prozor od nekoliko nedelja gde ratar može da reaguje. Sada je prozor nekoliko dana, ponekad nekoliko sati. Toplotni udar udari, i gotovo. Nema plana B na njivi bez vlage.
Šećerna repa je indikator koji ne smemo da zanemarimo. Ako koren izgori toliko da ostane rupa u zemlji, to znači da temperatura tla na dubini od desetak centimetara prelazi sve što bi koren mogao da podnese. To nije više pitanje sorte ili agrotehnike — to je pitanje fizičke granice biljke.
Jesen će doneti brojke, i te brojke neće biti lepe. Pitanje je samo koliko će biti loše — da li ćemo govoriti o padu od trideset ili pedeset odsto u odnosu na prosečne prinose. Ali iza tih brojeva stoje ljudi koji su uložili semenski materijal, đubrivo, gorivo, rad — i koji sada gledaju kako se to topi na suncu. I to je nešto što nijedan izveštaj o prinosima ne može da uhvati. A dok politika raspravlja o strategijama adaptacije, ratar u Banatu već tarupira ono što je do juče bilo obećanje. To je razlika između papira i njive — i ta razlika košta.
Izvor: Agro News, 2. avgust 2026.
💬 0 komentara