Voćnjaci širom Srbije ove godine hrve se s prinosom koji nisu videli decenijama — a istovremeno, preko hiljadu šesto pedeset firmi čeka tu rodu da je pretvori u nešto više od smrznute sirovine. Pitanje je samo da li će taj sistem prerade moći da isprati ono što priroda daje, i da li ćemo konačno prestati da prodajemo jeftino i kupujemo skupo.
Rekordan rod, rekordan pritisak na preradu
Ovo je godina koju su voćari čekali dvadeset godina. Ministarstvo poljoprivrede procenjuje da će ukupna proizvodnja voća u 2026. dostići između 1,5 i 1,6 miliona tona. Ako se ta brojka ostvari — a svi indikatori sa terena kažu da hoće — to je skok od 46,5 odsto u odnosu na prethodnu sezonu. Takav porast nije marginalan. To je sistemski šok za ceo lanac: od berbe, preko hladnjača, do fabrika sokova i džemova.
Problem je u tome što rekordan rod ne znači automatski i rekordan profit. Naprotiv — kada je ponuda velika, cene sirovine padaju, a ko nema gde da smesti rodu, prodaje je ispod cene proizvodnje. Upravo zato broj od hiljadu šesto pedeset dve firme koje se bave preradom i konzervisanjem voća i povrća, koliko ih je CompanyWall zabeležao u 2025. godini, nije samo statistika. To je kapacitet koji odlučuje da li će ova sezona biti pomenuta kao uspeh ili kao propuštena prilika.
Ko su te firme i šta zapravo rade
Podaci koje je analizirao Biznis.rs pokazuju raznoliku sliku sektora. Među hiljadu šesto pedeset dva privredna subjekta nalaze se velike prehrambene kompanije sa decenijskom tradicijom, regionalne hladnjače koje otkupljuju desetine hiljada tona, proizvođači sokova i džemova čija imena stoje na polici svakog supermarketa, ali i brojna mala porodična preduzeća koja se bave preradom na lokalnom nivou. Ta raznolikost je i snaga i slabost sistema.
Imamo hiljadu i po firmi koje prerađuju voće, a pitate me koliko od njih pravi brendirani proizvod koji stoji na polici u Londonu ili Berlinu? Jako mali broj. Mi smo i dalje najveća smrznuta malina u Evropi, ali ne i najveći proizvođač malinovog džema. — izvor iz sektora prerade voća
Najveći deo sektora oslanja se na preradu voća, dok je prerada povrća znatno manje zastupljena. To je strukturalna neravnoteža koja traje godinama i koja se neće ispraviti sama od sebe. Srbija je zemlja maline, kupine i višnje — i to je sjajno — ali povrće se u velikoj meri i dalje prodaje kao sirovina na pijacama i otkupnim stanicama, bez ikakve prerade.
Izvoz sirovine kao hronična bolest srpske poljoprivrede
Vodeće kompanije u sektoru su hladnjače i izvoznici smrznutog bobičastog voća. To nije iznenađenje. Srbija decenijama živi od izvoza smrznute maline, kupine i višnje, pre svega ka Evropskoj uniji, gde te sirovine odlaze u dalju preradu. Neko drugi od našeg voća pravi premium sokove, džemove, jogurte sa voćem, pa ih onda prodaje sa maržom koju mi nikada ne vidimo.
Ta priča je stara koliko i srpska tranzicija, ali to ne znači da je manje bolna. Svaka tona smrznute maline koja izađe iz Srbije kao sirovina nosi sa sobom i izgubljenu dodatu vrednost koja je mogla ostati ovde. S hiljadu šesto pedeset firmi u sektoru, logično pitanje je zašto se to ne menja.
Kapaciteti za osnovnu preradu imamo. Nedostaje nam marketinški i brending know-how, a nedostaje nam i hrabrost da uđemo u premium segment gde je konkurencija manja, a marže veće. — analitičar agroindustrije
Deo odgovora leži u strukturi samih firmi. Mala porodična preduzeća koja čine značajan deo te hiljadu i kusur firmi nemaju kapital za investicije u linije za premium preradu, certifikaciju za specifična tržišta, niti budžet za brendiranje. Velike kompanije, s druge strane, često biraju sigurniji put izvoza sirovine jer je toliko manje rizika. I tako se krug zatvara.
Šta rekordan rod znači za čoveka na terenu
Za poljoprivrednika koji danas čeka berbu, ova godina je dvostruko sečivo. S jedne strane, prinos od 1,5 do 1,6 miliona tona znači da je imao šta da ubere — a to je, nakon godina suša, mrazeva i gradova, ogromna stvar. S druge strane, povećanje od 46,5 odsto u odnosu na prošlu godinu stvara ogroman pritisak na otkupne cene. Kada je robe previše, ko diktuje cenu? Ne proizvođač.
Hladnjače će biti pune. Fabrike će raditi u tri smene. Ali pitanje je da li će se ta roda pretvoriti u proizvod s imenom i prezimenom, ili će ponovo otići kao broj u carinskoj statistici — tona sirovine, otkupljena po ceni koja jedva pokriva troškove berbe.
Srbija ima hiljadu šesto pedeset dva razloga da veruje u preradu voća i povrća. Ali dok god najveći deo tih razloga stoji u carinarnici kao sirovina za tuđe brendove, mi smo samo dobri proizvođači — a ne i dobri preduzetnici. A u poljoprivredi dvadeset prvog veka, to nije dovoljno.
Izvor: AgroFin, 2. avgust 2026.
💬 0 komentara