Kada se u avgustu podigne dim nad žitima ili kad nabujala reka prelije seoski atar, prvi koji trče ka opasnosti nisu ljudi iz uniformi iz gradske komande — to su dobrovoljni vatrogasci iz susednih seoskih domova. I sada je država, konačno, prepoznala da bez njih ruralna Srbija stoji nezaštićena, izdvajajući više od 78 miliona dinara za 37 vatrogasnih društava širom zemlje.
Zašto ovo dolazi sada i šta znači za selo
Elementarne nepogode ne biraju adresu, ali češće pogađaju tamo gde je odgovor najsporiji — seoska područja udaljena od gradskih centara i stalnih ekipa Sektora za vanredne situacije. Dobrovoljna vatrogasna društva decenijama predstavljaju prvu liniju odbrane u tim trenucima, štiteći ljude, domaćinstva i poljoprivredna gazdinstva, a opremu koju imaju često je teže nabaviti nego reći o njoj. Ministarstvo za brigu o selu, na čelu sa Milanom Krkobabićem, pokrenulo je program podrške koji po prvi put na sistematičan način usmerava državna sredstva ka ovim organizacijama, zajedno sa Ministarstvom unutrašnjih poslova. To nije slučajnost — to je odgovor na realnost koju svako ko je ikada gledao kako gori strnište ili kako se nabija vodostaj na seoskoj reki dobro poznaje.
Gde novac ide i koliko je kome pripalo
Program obuhvata 37 dobrovoljnih vatrogasnih društava iz 25 gradova i opština širom Srbije, a sredstva su usmerena ka nabavci opreme, uređenju vatrogasnih domova i izgradnji objekata za smeštaj vozila. Po društvu je na raspolaganju do četiri miliona dinara — iznos koji za jednu seosku organizaciju predstavlja razliku između funkcionalne opreme i hrđave cisterne koja ne može da pređe tri kilometra do požarišta.
Danas je i naša država odradila nešto za njih, a to je finansijski ih pomažemo, do četiri miliona dinara za nabavku opreme, za adaptaciju domova. — Milan Krkobabić, ministar za brigu o selu
Krkobabić je ovo okarakterisao kao novi pristup i drugačiji odnos države prema dobrovoljnim vatrogascima, naglašavajući da je u pitanju vid odgovornosti Republike Srbije i zahvalnosti prema ljudima koji su spremni da pruže maksimum. To zvuči kao politička rečenica, ali na terenu znači konkretnu stvar — crep na krovu vatrogasnog doma, noževe koji se mogu oštriti, pumpu koja ne curi.
Potpredsednik Vlade i ministar unutrašnjih poslova Ivica Dačić je ukazao na ključnu ulogu ovih društava u mestima gde nema stalnih ekipa Sektora za vanredne situacije, zbog čega dobrovoljci neretko stižu na teren pre profesionalaca.
Oni čak i pre naših ljudi, u nekim mestima gde nemamo ekipe Sektora za vanredne situacije, stižu prvi. Ova sredstva, pošto ima puno dobrovoljnih vatrogasnih društava, a sredstava je malo, ali za njih su ova sredstva čitavo bogatstvo. — Ivica Dačić, potpredsednik Vlade i ministar unutrašnjih poslova
Gde se otvaraju prva društva
Sredstva nisu raspoređena nasumice — saradnja dva ministarstva osigurala je da novac ide tamo gde je najpotrebniji: u manje razvijene i pogranične opštine, ali i u sredine koje do sada nisu imale organizovana dobrovoljna vatrogasna društva. Tako će Toplički okrug dobiti prvo seosko dobrovoljno vatrogasno društvo u Žitorađi, a svoje prvo društvo dobiće i Vlasotince. Za mesta koja do sada nisu imala nikakav organizovani odgovor na požare i poplave, to je prelomni trenutak — prelazak od nule do strukture koja može da reaguje.
A da ta struktura nije puka formalnost, govori brojka koja stoji iza programa: dobrovoljna vatrogasna društva obuhvaćena ovom podrškom imala su tokom prethodne dve godine čak 669 intervencija. Šeststo šezdeset devet puta su ljudi iz tih društava ustali iz kreveta, ostavili svoje poslove i krenuli ka nečiju opasnost. To nije statistika — to je 669 porodica, domaćinstava i atara koji su imali nekoga ko je došao.
Šta ovo znači za srpsku poljoprivredu
Za poljoprivrednika, vatrogasno društvo u selu nije apstraktna institucija — to je razlika između spašene žetve i ugljenisanih hektara, između doma sa krovom i doma bez njega. Seoski požari u srpskoj letnjoj sezoni nisu retkost; suvo strnište, neoprezno bacenu cigaretu, pregrevanje poljoprivredne mašine na njivi — sve to može da pretvori godinu rada u pepeo za dvadeset minuta. A kad se to desi na petnaest kilometara od najbliže profesionalne ekipe, dobrovoljni vatrogasci su jedina šansa.
Ovaj program treba posmatrati i u širem kontekstu. Razvoj sela se u Srbiji najčešće svodi na priče o infrastrukturi, putevima, subvencijama i kreditima — sve to je važno, ali bez bezbednosnog temelja ostaje krhko. Gazdinstvo koje ima savremenu opremu i odličan prinos ne vredi puno ako nema ko da ga odbrani kad bukne požar u susjednom šumaru ili kad nabujali potok krene ka staji. Bezbednost je deo infrastrukture života na selu, jednako koliko i asfalt ili vodovod.
Istovremeno, treba biti realan. 78 miliona dinara za 37 društava je značajan iskorak, ali u zemlji sa hiljadama seoskih naselja i stotinama dobrovoljnih vatrogasnih društava koja nisu obuhvaćena programom, to je kap u moru potreba. Pitanje koje ostaje je da li će se program nastaviti i proširiti, ili će ovo ostati jednokratna inicijativa. Dačić je sam priznao da je sredstava malo u odnosu na broj društava — što je iskrena konstatacija, ali i poziv da se u budućim budžetima nađe više.
Dobrovoljno vatrogastvo na selu je, u suštini, poslednji oblik seoske solidarnosti koji funkcioniše bez administracije i bez papira. Ljudi se okupljaju oko doma, skupljaju priloge, održavaju opremu i izlaze na teren zato što znaju da niko drugi neće doći dovoljno brzo. Država koja ulaze u to ne ulaze samo u vatrogasna kola — ulaže u održivost same ideje da se na selu vredi ostati i da se tu vredi braniti.
Kada selo gori, ne pita se ko je ministar i ko je opštinski načelnik — pita se ko će doći prvi. Ovaj program kaže da je država konačno čula ono što selo odavno zna: da bez onih koji prvi stižu, nema onih koji kasnije preuzimaju. Ako se ovo nastavi, biće to više od 78 miliona dinara — biće to signal da bezbednost sela više nije poslednja stavka u budžetu, nego jedna od prvih.
Izvor: Agromedia, 3. avgust 2026.
💬 0 comments