Vatra ne bira — ni šumu, ni njivu, ni gazdinstvo: Ministarstvo traži oprez dok se Srbija peče na 40 stepeni

Dok se termometri po Srbiji penju iznad četrdeset stepeni i dok se zemlja pod nogama suši toliko da puca, Ministarstvo poljoprivrede šalje jednu poruku koja nije birokratska forma — to je poziv u stroj. Ekstremne vrućine i dugotrajna suša pretvorili su svaku šumu, svaku strnjiku i svaki rubnjak u potencijalni fitilj, a cena neopreznosti se ne meri u hektolitrima ni u dinarima po kilogramu. Meri se pepelom.

Zašto baš sada i zašto baš ovo

Srbija svakog leta prolazi kroz isti ciklus — suša, vrućine, požari, apeli. Ali 2026. godine došla je sa jednom razlikom koju svaki gazda oseti na koži: nema rezerve. Posle dve uzastopne teške sezone, u kojima su i prinosi i podzemne vode na minimumu, svaki požar nije samo gubitak šume — to je gubitak poslednje prirodne rampe koja štiti poljoprivredno zemljište od erozije, od vetra, od pustinje koja nam polako, ali sigurno dolazi na kućnu adresu.

Ministar poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede dr Dragan Glamočić nije ovog puta poslao suvu preporuku. Upotrebio je reči koje u srpskom administrativnom jeziku retko čujete — „nesagledivim posledicama" i „prevencija je naša najvažnija mera". To nije jezik birokrate. To je jezik čoveka koji zna da jedan opušak cigarete bačena iz prozora kombija, pored šumskog puta u Fruškoj gori, na Deliblatskoj peščari ili na obroncima Golije, može da spali hiljade hektara za jedan dan.

\n

„U uslovima ekstremno visokih temperatura i dugotrajne suše, svaki neodgovoran postupak može izazvati požar sa nesagledivim posledicama. Zato pozivam sve građane da poštuju propise, ponašaju se savesno i pomognu da zajednički sačuvamo naše šume, poljoprivredne površine, imovinu i životnu sredinu. Prevencija je danas naša najvažnija mera zaštite." — dr Dragan Glamočić, ministar poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede

\n

Šta je naloženo i koga se tiče

Uprava za šume je pokrenula mašineriju koja inače miruje između kriza. Naloženo je korisnicima šuma koji gazduju državnim šumama — a to su pre svega JP „Srbijašume" i šumska gazdinstva po regionima — da pojačaju mere zaštite u skladu sa planovima koji već postoje na papiru, ali se u praksi retko sprovode punim kapacitetom. Isti nalog ide i subjektima koji rade stručno-savetodavne poslove u šumama privatnih sopstvenika, što je ključno jer privatne šume u Srbiji čine značajan deo ukupne šumske površine i upravo su one najugroženije — nema ograde, nema čuvara, nema kamera.

Zakon o šumama je jasan: paljenje otvorene vatre u šumi i na udaljenosti manjoj od dvesta metara od ruba šume zabranjeno je, osim na posebno uređenim i obeleženim mestima. To znači da onaj ko pali vatru pored šume, makar to bilo pečenje kljusa na izletu ili paljenje strnjike posle žetve, ne čini prekršaj — čini krivično delo sa ekološkim i materijalnim posledicama koje mogu da pređu granicu od nekoliko miliona dinara štete.

Zakon o divljači i lovstvu ide i korak dalje: zabranjeno je paljenje korova, strnjika, trstike, trave i drugog rastinja u lovištu. Ovo je deo zakona koji mnogi gazde ni ne znaju da postoji, a koji se upravo sada — kada se strnjike suše na njivama i kada je navika paljenja još uvek živa u pojedinim regionima — mora sprovesti.

\n

„Republička šumarska i lovna inspekcija će u narednom periodu vršiti pojačane kontrole primene zakonskih odredbi na terenu." — iz saopštenja Ministarstva poljoprivrede

\n

Teren ne čeka inspektora

Evo šta to znači za čoveka koji gazduje trideset ili pedeset hektara u Banatu, u Mačvi, u Toplici. Njegova njiva se najverovatnije nalazi pored šume, pored livade, pored nečega što gori kao šibica. Ako on odluči da spali strnjiku — a mnogi to još rade, uprkos svim zabranama — ne rizikuje samo kaznu. Rizikuje da vatra pređe na komšijinu njivu, na šumu, na pašnjak, na objekte. I tu se priča ne završava na inspekciji — tu se završava na tužilaštvu.

Inspekcija će biti pojačana, kažu iz ministarstva. Koliko je to izvodljivo sa trenutnim kadrovskim kapacitetima šumarske inspekcije, koja pokriva celu Srbiju sa nekolicinom inspektora — to je posebna priča. Ali poruka je jasna: ko bude uhvaćen, neće dobiti opomenu. Dobiće zapisnik.

Šta ovo znači za srpsku poljoprivredu

Ovo nije samo šumarska vest. Ovo je poljoprivredna vest u svakom smislu te reči. Šuma u Srbiji nije odvojena od njive — ona je njen prirodni saveznik. Šuma zadržava vodu, sprečava eroziju, smanjuje temperaturu, stvara mikroklimu koja direktno utiče na prinose useva koji se nalaze u njenom susedstvu. Kada šuma izgori, njiva koja je pored nje gubi prirodnu zaštitu na godinama unapred. I to je cena koja se ne vidi na računu, ali se oseti na prinosu.

Dr Glamočić je u svojoj poruci pomenuo „poljoprivredne površine" ravnopravno sa šumama. To je važno jer se u javnosti obično požar posmatra kao šumski problem, a ne kao agrarni. Istina je drugačija — požar koji krene iz šume prelazi na njivu, i požar koji krene sa njive prelazi na šumu. Krug je zatvoren i ne bira koga će da zahvati.

Pitam se jednu stvar dok ovo pišem: da li bismo imali ovakve požare da smo kao društvo prestali da palimo strnjike pre deset godina? Da smo uložili u mulčiranje umesto u vatru? Da smo šumsku inspekciju ojačali na nivo koji odgovara stvarnoj površini šuma u Srbiji? Odgovori su neugodni, ali su potrebni.

Srbija gubi šume na više načina — sečom, požarima, klimatskim promenama. Svaki od tih gubitaka direktno pogađa poljoprivrednika, bilo da to on zna ili ne. Apel ministarstva je korak u pravom smeru, ali je korak koji stiže u avgustu, kada je kriza već tu. Prevencija ne počinje apelom — počinje edukacijom, kadrovima i opremom pre sezone. Dok to ne shvatimo kao sistem, svake godine ćemo čitati iste vesti i gledati istu vatru.

Izvor: AgroFin, 3. avgust 2026.