U Stragarima, mestu gde se miris pečene šljive meša sa prašinom seoskih puteva, dogodila se tiha revolucija koja može promeniti pravila igre za celu oblast. Četrdeset tri proizvođača voća iz Kragujevca, Aranđelovca, Knića i Rače potpisalo je pakt kojim formalno osnivaju Udruženje „Destilati za destilerije". Ovo nije samo još jedan sastanak u domu kulture, već pokušaj da se industrijska grana koja decenijama živi u polusenki izvuče na svetlo dana i stavi na noge. Posle tri godine priprema, mali proizvođači su odlučili da prestanu da budu usamljeni borci i postanu deo ozbiljnog lanca snabdevanja.
Tradicija koja je godinama disala u sivoj zoni
Šumadija je istorijsko srce srpske šljive, ali ta slavna tradicija je previše često živela na margini zakona. U svakom dvorištu se pekla rakija, u svakoj priči se pominjala čuvena prepečenica, ali sistem je te proizvođače držao u sivoj zoni. Domaća rakija koja nikad ne vidi račun, destilerije bez registracije i voćari koji imaju rod a nemaju gde da ga procesuiraju bili su realnost decenijama. Dok su se domaćini mučili sa pojedinačnim prodajama, uvozne rakije i brendirana pakovanja preuzimala su police marketa.
U poslednje tri godine, Regionalna agencija za ekonomski razvoj Šumadije i Pomoravlja, poznatija kao REDASP, pokušava da prekine taj začarani krug. Agencija je formirala fond „Destilati za destilerije" u saradnji sa lokalnim samoupravama i Centrom za strna žita i razvoj sela. Fond je omogućavao proizvođačima da dobiju sredstva podrške za unapređenje proizvodnje, a sada se ti isti ljudi formalno udružuju u strukturu koja ima težinu.
Ovo nije puko okupljanje oko zajedničkog imenitelja. Ovo je pokušaj da šumadijski voćar prestane da bude pojedinac koji se sam bori sa tržištem, a postane deo lanca koji ima standard, kvalitet i pregovaračku poziciju. — izvor blizak REDASP-u
Kako funkcioniše novi model saradnje na terenu
Cilj Udruženja „Destilati za destilerije", kako je saopštila Turistička organizacija Kragujevca, jeste unapređenje proizvodnje voćnih destilata kroz primenu savremenih tehnoloških postupaka. Prevodimo sa birokratskog jezika na jezik koji razume svaki voćar: ovi ljudi žele da njihov destilat bude dovoljno dobar da ga registrovana destilerija kupi, procesuira i stavi na policu sa oznakom porekla. To zahteva podizanje standarda kvaliteta i primenu dobre proizvođačke prakse koju diktira tržište.
Srpska rakija ima ogroman problem sa standardizacijom koji ovo udruženje pokušava da reši. Svaki proizvođač ima svoj recept, svoju tehniku i svoju ocenu šta je dobra rakija, što velikim sistemima stvara glavobolju. Destilerije koje žele da izvoze ili prodaju u ozbiljnim lancima ne mogu da rade sa sirovinom koja varira od bačve do bačve. Zato udruženje postavlja tehnološke standarde i uvodi dobre proizvođačke prakse da bi destilat bio uniforman, predvidiv i tržišno konkurentan.
Plan nije da se takmiče sa destilerijama, već da postanu njihovi pouzdani dobavljači. Razlika je ključna i menja celu dinamiku odnosa na terenu. Drugi stub rada udruženja je zajednički nastup na tržištu, jer četrdeset tri proizvođača koji individualno dolaze kod destilerije nemaju pregovaračku moć. Kada dođu kao udruženje, destilerija im ne može diktirati cenu i uslove kao što je to činila do sada. To je elementarna ekonomija, ali u srpskoj poljoprivredi retko ko je uspe da sprovede u delo.
Da li će ovaj savez izdržati pritisak tržišta
Ova priča se ne dešava u vakuumu i nosi sa sobom težinu istorijskih neuspeha saradnje u Srbiji. Srpska poljoprivreda je puna primera gde su proizvođači ostali pojedinačni i stradali, od mlekara koje su obarale otkupne cene do svinjara koji nisu imali kome da se obrate. Niko se nije udružio da kaže ili ćemo svi prekinuti isporuku ili ćemo pregovarati, pa su pojedinci trpeli gubitke. Upravo zato je šumadijski primer važan jer je REDASP radio sistemski, prvo podižući kvalitet pa tek onda udružujući ljude.
Ne možeš da udružiš ljude koji nemaju šta da ponude, prvo moraš da podigneš njihov standard, a onda da ih povežeš u celinu. Problem koji ostaje i koji će testirati ovu inicijativu je održivost u dugom roku. Udruženja u Srbiji se osnivaju lako, a održavaju teško, posebno kad prođe početni entuzijazam i kad se pojave praktična pitanja. Ko plaća administraciju, ko organizuje zajednički nastup i ko brani interese članova kad neko odluči da individualno potpiše povoljniji ugovor sa destilerijom.
Tradicija bez organizacije je samo uspomena. Ako želimo da šumadijska rakija bude brend a ne uspomena, moramo da imamo standarde i zajednički glas. — predstavnik Asocijacije „Šumadijska rakija"
To su pitanja na koja će „Destilati za destilerije" morati da odgovori u narednih godinu dana ako žele da opstanu. Ipak, treba priznati da je ovo jedan od retkih primera gde se institucionalna podrška ne završava na pisanju projekta i distribuciji novca. REDASP je pratio šta se dešava na terenu tri godine i povezao aktere u strukturu koja ima šansu da opstane i radi. Ako se ovaj model dokaže, može se replicirati u drugim regionima poput Zapadne Srbije, istočne Srbije ili Podrinja gde postoje slični proizvođači sa sličnim problemima.
Iz senke u lanac
Činjenica da je udruženje osnovano u okviru manifestacije „Šumadijski dani šljive" nije slučajna, jer to okuplja baš one ljude kojima je ovo pitanje egzistencijalno. Stragari su mali, ali poruka je velika i šalje signal da srpski voćar ne mora da bude sam na vetrometini tržišta. Pitanje je samo da li će četrdeset trojica iz Šumadije pokazati put ostalima, ili će i ovaj pakt ostati na papiru kao mnogi pre njega. Prve tri godine su bile priprema, ali sledeće tri će pokazati da li je bilo vredno truda i da li je ovo početak novog modela za srpsko voćarstvo.
Izvor: AgroFin, 3. avgust 2026.
💬 0 comments